Svet poljoprivrede Prodavnica

Bez ruganja bogatima

Od petka 12. marta 2021. godine stupa na snagu Zakon o utvrđivanju porekla imovine i naplati posebnog poreza. Posle „sto“ godina čekanja „pukovniku“ ima ko da piše jer je konačno shvaćeno da takozvana dubinska korupcija uništava državu. Celo društvo. Lagano, ali temeljno.

SuncokretiFoto:Budimir Budo Novović

Uz klasični, odnosno organizovani kriminal na našoj paraleli, korupcija je najčešći način nesrazmernog bogaćenja. Od svega nisu daleko ni ljudi koji dolaze, prolaze i „vegetiraju“ uz vlast za čije dzepove se „lepe“ velike pare.

Ako se pak zadese u sukobu interesa, trgovini uticajem ili u komisijama za odlučivanja o poslovima koji se dodeljuju putem: tendera, licitacija, velikih, pa i malih javnih nabavki tu se gubi svaka mera za „dosta“.

Počnite od mene

Pažljivo prateći završnu raspravu na ovu temu u Skupštini Srbije, dosta toga me obeshrabrilo. Posebno takozvana razvodnjavanja i plićaci kroz koje se gackalo radi „plastičnijeg“ objašnjavanja svrhe donošenja pomenutog Zakona.

Ne mali broj poslanika govorio je o njemu kao: lex specialisu za Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, izvesnog Šolaka i drugih političkih neistomišljenika.
Iskusniji poslanici glasno su podvlačili da će Zakon biti primenjivan podjednako prema svima uz punu javnost, odnosno transparentnost.

Tako oni građani, bez obzira na stranačku pripadnost, kumovske i druge burazerske veze koji ne budu mogli da na valjan način objasne i dokažu kako su stekli određenu imovinu moraju računati da će im ¾ iste biti oduzeto, odnosno naplaćen porez u iznosu od 75 odsto njene vrednosti. Ako se za nekoga utvrdi da je za tri godine uvećao lični kapital za 150.000 evra, takođe će se naći pod lupom kontrolora.

Naravno, populisti iz skupštinskih klupa velikodušno su nudili da „specijalne“ ekipe Poreske uprave, Ministarstva za finasije uz asistiranje policije, krenu od njih. Jedan broj takvih „prvoboraca“, mogu slobodno reći, ujeo se za jezik, jer ako bi bili „ispoštovani“ svašta bi moglo da se utvrdi i otkrije.

Gde su u svemu paori

Što se tiče onih što oru, seju i žanju ni oni ne rade za eksere ili čačkalice. Ima bogatih i dobrostojećih poljoprivrednika. To sam najbolje zapazio na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, na kojem se po pravilu, uvek rasprodaju najskuplji traktori , kombajni i druga mehanizacija.

Mislim da nije teško napraviti razliku između kombajna i bazena za kupanje ili vile čiji stanari nigde ne idu na posao. Ubeđen sam, da niko od domaćih paora neće imati strah od bilo kakve kontrole o imovinskom stanju.

Oni su, nažalost, i dalje u poslu u kojem je đavolski teško napraviti značajan profit. Zbog toga svetom, ali i kod nas, kruži priča da jedan proizvođač hrane može doći do prvog miliona, ako uloži dva i godinama mukotrpno radi, da bi bukvalno preživeo.

Posrednici vrcaju med

Međutim, ono što može poljoprivrednike da rasrdi je ako u pomenutoj kontroli budu zaobiđeni oni koji se bez prestanka „vrte“ oko njih kao što su: otkupljivači, hladnjačari, izvoznici, kreditori, osiguravajuće i trgovinske kuće… Ti posrednici, zapravo, u agraru „vrcaju“ med.

Posebna priča su takozvani uvoznici poljoprivrednih proizvoda na koje su poodavno kivni. Naprosto, uz odobravanje države i resornog Ministarstva, dozvoljeno je da se u Srbiju uvozi svaki proizvod iz sektora agrara. Stočari ključni problem za niske otkupne cene upravo vide u uvozu značajnih količina smrznutog svinjskog i goveđeg mesa. Uvozi se mleko i mlečne prerađevine, paradajz, pasulj, luk, grašak, beli luk, paprike, krompir, kupus, čak i jabuke…

U Gornjem Milanovcu nedavno je održan protest proizvođača krompira. Uz sva uvažavanja problema koje je napravila korona, smanjene potrošnje i simboličnog izvoza, oni isto tako ne mogu ni da privire u beogradske trgovinske lance. Tako je krompir, barem na kratko, „skinuo“ maske gde se pokazalo tačnim da je jedan od glavnih razloga niske cene i nemogućnosti plasmana njegov uvoz.

U Srbiji se godišnje uveze oko 30.000 tona krompira vrednosti 7,5 miliona evra. U istom periodu uvozimo 19.000 tona pomfrita za čije prženje je potrebno 40.000 tona svežeg krompira. To je skoro 60 odsto ukupne domaće proizvodnje. Eto kvačice što proizvođaći iz Moravičkog, Zlatiborskog i drugih okruga imaju problema sa plasmanom povrtarske kulture bez koje se ne može zamisliti ni jedna kuhinja.

Tranzicija kao zlatna groznica

Gust češalj očekuje se da se provuče kroz „kosu“ svih onih koji su u periodu pljačkaške privatizacije došli do velikog kapitala i imovine. Činjenica je da su, uz podršku razorenih institucija, podmitljivih državnih službenika i veštih advokata, mnogi poslovi „pokriveni“ papirima.Ali kakvim?!

Pored ostalih privrednih grana teško je u vremenu takozvane tranzicije postradala i poljoprivreda. Na nju je organizovan „pohod“ kao da je u pitanju „zlatna groznica“ a što se kasnije ispostavilo da ovakvo poređenje nije proizvoljno rečeno.

Mnogi kombinati, zadruge, mlinovi, šećerane, pivare ili farme, čiji gabariti su bili uočljivi iz Svemira, preselili su u privatne ruke za male pare. U bescenje, za marku ili dve a ne retko, uz preuzimanje određenih obaveza i za džabe.

Sve što je bilo društveno, odnosno državno prelilo se u vlasništva i dzepove tranzicionih tajkuna, probisveta, takozvanih „baja“ i onih koji su kupovali da bi preprodavali. Naravno, ne za lepe oči, već veliki novac.

Sprečiti zaoravanje zakona

Što se tiče domaćih poljoprivrednika, s obzirom na to koliko ih poznajem, oni će učiniti sve da dugo čekani Zakon o ispitivanju porekla imovine ne bude „zaoran“ kao mnogi slični.

Nije kod njih, u međuvremenu, uočena bilo kakva nervoza. Ruku na srce to se ne primećuje ni kod onih čija bi imovina mogla biti proveravana. Čak se niko nije uplašio da ga inspektorima može „preporučiti“ stil života, odnosno ponašanje koje ukazuje na razliku između prihoda i rashoda. Nema straha ni od zahteva, doduše pojedinih poslanika, da imena kontrolisanih budu objavljivana u pojedinim medijima.

Naravno, sprovođenje navedenog Zakona ne sme da se pretvori u ruganje bogatima. Nihov progon i šikaniranje. Sticanje radom, veštinama, dobrim procenama ili hrabrim odlukama je čin za svako poštovanje. Za razumevanje i podršku od strane društva i najšire javnosti. Na kraju, biti bogat je ambicija i san svakog čoveka.

Pošteni nemaju čega da se plaše. Ako im Zakon o ispitivanju porekla imovine pokuca na vrata treba ga ponuditi kafom, ali i očekivati da im pre nastavka daljeg puta „opere“ noge u znak pokazane podrške i razumevanja. Bio bi red!

Komentari