Mnogi proizvođači koji su u prvi mah gajili kukuruz u Vojvodini, primetili su da se od nekih drugih kultura može bolje zaraditi. Pa su tako su mnogi ratari masovno postali voćari i umesto žitarica odlučili da posade malinu ili borovnicu. Međutim, postavlja se pitanje da li će ta proizvodnja biti jednako uspešna kao u zapadnoj Srbiji i koja oblast naše zemlje je pogodna za koju vrstu proizvodnje. Saznali smo od naše sagovornice Mirjane Zdravković, agrohemičarke sa Instituta za zemljište.
„U Vojvodini, vi imate vrlo često visoke prinose maline jer su zemljišta dosta plodna, sva se agrotehnika primenjuje ali, ta malina nema tako lep ukus. Zašto? Malina voli hladnu noć. U Vojvodini vi leti nemate hladne noći. Znači, najbolji kraj su predeli oko Arilja, oko Ivanjice, brdsko-planinski, gde je noć hladna i taj kvalitet maline i taj ukus daleko su bolji nego ukus iz Vojvodine“, kaže Mirjana.
Prema njenim navodima, Vojvodina je „Bogom dana“ kao žitnica, ona je tu nezamenljiva, dolina Dunava i predeo oko Beograda, neki kažu da je to „srpska Kalifornija“ – to područje je pogodno za uzgoj voća, kao i oblast oko Fruške gore, odnosno gde nije mnogo velika nadmorska visina – pogodno je za voće; veće nadmorske visine su dobre za livade i pašnjake.
Možda vas zanima
Ona je imala podatak od pre nekoliko godina iz Pirota, da je pirotski kraj, koji je Bogom dan za ovčarsku proizvodnju i nekada je bio poznat po tome, do pre 10-15 godina imao 100.000 grla ovaca, a trenutno od pre 2-3 godine bilo je svega 17.000 ovaca. To onemogućava izvoz jer je za izvoz potrebna mnogo veća količina, par hiljada svake nedelje i to ne može da se obezbedi od 17.000 ovaca na teritoriji cele opštine Pirot.
Krajevi koji su još pogodni za stočarstvo su Stara i Suva planina, a kako sama kaže, to nije zaživelo jer planovi nisu adekvatno napravljeni.
Tako je kod nas, ali zemlje koje proizvode ogromnu količinu hrane za tržište ne razmišljaju isto. Pa su tako Amerikanci napravili striktnu podelu koja vrsta proizvodnje se može obavljati u kom delu zemlje.
„Po meni su Amerikanci čak i previše izvršili rejonizaciju zemljišta”, kaže Mirjana i dodaje da je imala prilike da boravi jedno vreme u Ajovi i da tamo možete da uzgajate samo kukuruz i soju. Oni čak ne idu na maksimalne, već na optimalne ekonomske prinose. Na primer, kukuruz 10 tona, ne previše gust ni visok sklop, uz minimalan utrošak i “oni su uspeli sa tom rejonizacijom da budu najveći proizvođači hrane, malte ne u svetu”.
„Ja znam podatak od pre neku godinu. Oni su zasejali 27 miliona hektara pod pšenicom, a njima za njihove potrebe, za ishranu svog stanovništva, treba svega 8-9 miliona. Znači, sve ostalo je tržišni višak. Zato oni drže berzu, cenu, određuju svetu i tako dalje. A, znamo da tokom razvoja svih velikih civilizacija, one koje su proizvodile hranu uvek su bile najmoćnije, jer vas to čini nezavisnim od mnogo čega. Imala sam prilike u Americi da čujem savetodavca. Jeste da oni imaju dve kulture, ali imaju stočni fond koji je širok, imaju i svinje i goveda, tovnu junad, živinu. Krave ne drže jer one moraju da budu u toplom da bi imale energiju za proizvodnju mleka, a gore su severne države hladne i krave se drže dole”, otkriva nam Mirjana.
U Ministarstvu poljoprivrede Srbije je već pokrenuta tema rejonizacije poljoprivredne proizvodnje i ova ideja bi u nekom trenutku trebalo da postane realnost. A, da li će je se i proizvođači pridržavati ostaje da vidimo.
Sagovornica: dr Mirjana Zdravković, agrohemičarka
Komentari