Svakodnevno slušamo komentare, pogotovo tokom leta, kad je sezona svežeg voća i povrća o „plastičnom voću i povrću“ koje kupujemo, o bezukusnim namirnicama. Ove primedbe su delom nostalgične, ali delom opravdane, a najčešće ih izgovaraju domaćice na pijacama, kao i ukućani tokom ručka.
Možda vas zanima
Sa razvojem poljoprivredne proizvodnje, otvaranjem granica za uvoz hibridnih semena i novih vrsta, ekspanzijom domaće semenarske industrije, razvojem industrijske poljoprivrede na velikim površinama, koja za cilj ima da proizvede što veću količinu proizvoda, što lepšeg izgleda, sa mogućnošću dugog stajanja u marketima, i sa produženom svežinom, ali i otpornijih na bolesti i štetočine tokom proizvodnje, zaista se u mnogim novonastalim vrstama izgubio ukus, ali vremenom nestaju i mnoge domaće sorte.
Napredak i selekcija ne moraju uvek da dovedu do gubitaka sortne karakteristike na koju smo svi navikli ali se dešava da dok selekcioneri vode računa o drugim osobinama izgube ukus kao sortnu karakteristiku.
Autohtone sorte su izgubile boj od novih hibrida kad je svetsko tržište u pitanju i tu zaista nisu konkurentne!
Od početka ovog veka, kada se i naše tržište otvorilo za uvoz poljoprivrednih proizvoda, pa i semenskog materijala, počeo je trend da se na parcelama u okruženju gube autohtone sorte, gotovo svih poljoprivrednih proizvoda koje su decenijama gajene u našim uslovima , pa i stotinama godina.
Stariji građani ovih naših područja i oni srednjih godina još pamte ukuse detinjstva i pokušavaju da ih nađu na tržištu. Kad se nađe neki proizvođač koji još uvek na svojim parcelma gaji gotovo zaboravljene sorte, ili mu postaju stalne mušterije, ili sramežljivo traže da kupe malo semena ili rasada.
Za gotovo sve autohtone i stare sorte možemo da kažemo da su izgubile boj od novih hibrida kad je svetsko tržište u pitanju i da tu zaista nisu konkurentne ali da im treba dati drugu šansu kad je domaće tržište u pitanju. Danas starih i autohtnih sorti ima samo na retkim okućnicama i gotovo isključivo za individualnu potrošnju, a ako se pojave u prodaji, onda je to na pijačnim tezgama nemenjeno lokalnom stanovništvu,i oko tih tezgi vladaju uvek velike gužve i uvek se traži kilogram više.
Kupci se najčešće žale da nove sorte imaju lošiji, ili kako neki kažu potpuno drugačiji ukus, mekšu koegzistenciju, i veštačke boje.
Ne retko se za ovakve promene optužuje zaštita voća i povrća, odnosno primena pesticida i herbicida, što stručnjaci kažu, nije tačno. Ništa od sredstava koja se primenjuju ne može da promeni ukus i strukturu ploda i ove osobine, kako naglašavaju stručnjaci zavise isključivo od sortnih karakteristika.
Činjenica je da su novije sorte, naročito povrća, isplativije za gajenje, pa tako veliki proizvođači, čiji je osnovni motiv profit nikada neće menjati sigurnu veću zaradu za bolji ukus proizvoda, koji bi dobili gajenjem autohtonih sorti. Takođe treba izneti podatak da se autohtone sorte uvek pokažu kao slabije otporne i na bolesti i na štetočine, ali i na temperaturna kolebanja, ali su i slabijeg prinosa, što sve kad se sabere zaista daje manju zaradu.
„Veliki proizvođači, čiji je osnovni motiv profit, nikada neće menjati sigurnu veću zaradu za bolji ukus proizvoda, koje bi dobili gajenjem autohtonih sorti!“
Zahtevi tržišta su doveli do trenutne situacije da su se pojedini entuzijasti udržili pomoću novih tehnologija i društvenih mreža i da čak postoje i specijalizovani sajtovi za povezivanje onih koji žele da razmene stara semena ili zasnuju neke zasade sa autohtonim sortama.
Među biljkama koje treba vratiti na njive i bašte svakako su aromatične i lekovite biljke kojima su naši krajevi prebogati, stare sorte sitnog belog luka, za kojim se možda najviše žali, domaći celer, koji je kažu poznavaoci bio znatno sitniji ali aromatičniji, jabučar paradajz koji se i danas prvi proda na pijacama, i za koji struka kaže da ima najpovoljniji odnos šećera i kiselina od svih sorti na tržištu pa samim tim i neprevaziđen ukus, a često je težak i čitav kilogram, pa od jednog paradajza ima dovoljno salate za sve ukućane, zatim grašak, puterku boraniju, i pasulj gradištanac, za kojim se najviše žali u vreme posta, i posnih slava, jer se znatno brže kuvao. Uslov za vraćanje ove sorte pasulja, koja je rasla u senci kukuruza, je da se vrate i stare sorte kukuruza, ili bar da se i postojeće u delu gde je podsejan pasulj beru ručno.
Treba vratiti i jabuke Kožaru, Kolačaru i mirisnu Budimku, Vodenjak krušku, ali i Karamanku, i u pesmi opevanu šljivu
Dženariku…!
Najviše se svi žalimo, prvenstveno na miris, pa onda ukus, boju i veličinu novih sorti jagoda na tržištu koje zaista ne mogu da dočaraju jagode nekad, i mlađi naraštaji gotovo da ne znaju kakav je ukus kvalitetne jagode.
A kako nam se bude bližila jesen tako ćemo čuti žal za starim sortama grožđa i voća. Za fantastičnim ukusom zrna Afus-ali-ja, Drenka, ali i „tankih“ domaćih vina, koja se iz bokala svakodnevno služe uz ručak i u balonima nose na njivu uz rad da se zalije obrok, nastalih od Smederevke, Prokupca, Vranca i Tamnjanike.
Pored grožđa treba vratiti i jabuke Kožaru, Kolačaru i mirisnu Budimku, Vodenjak krušku, ali i Karamanku, i u pesmi opevanu šljivu Dženariku…..
To što nam kuvani kukuruz i pečenjaci u jesen nisu slatki kao nekad je zato što su hibridi drugačijih sortnih osobina.
Uz sve prednosti savremene proizvodnje, koje ne treba osporavati, dok selekciji ne pođe za rukom, a oni intenzivno rade i na tome, da se vrate i ukusi proizvodima koji nestaju, treba da postoji svest o važnosti očuvanja starih autohtonih sorti, pa makar i zavijenih u listove starih novina od sezone do sezone i spremnih za gajenje na okućnicama.
Sagovornici: mali proizvođači i kupci na zelenoj pijaci u Trsteniku
Komentari