Pčele ne jedu polen nasumično, one mogu da prilagode količinu hrane njenom nutritivnom sastavu i tako izbegnu preveliki unos pojedinih hranljivih materija. Novo istraživanje Univerziteta Oksford pokazalo je i da medonosne pčele svojim larvama praktično pripremaju posebno izbalansiranu „hranu za bebe“. Ova saznanja mogla bi da budu važna za pčelare, poljoprivrednike, ali i sve koji žele da obezbede bolje uslove za oprašivače.
Pčele su odavno poznate po izuzetnim sposobnostima, ali novo istraživanje otkrilo je još jednu, umeju da prilagode koliko će jesti u zavisnosti od odnosa esencijalnih aminokiselina u hrani.
Možda vas zanima
Na taj način mogu da izbegnu prekomeran unos pojedinih aminokiselina, koji u određenim količinama može imati štetne efekte. Rezultati istraživanja objavljeni su u naučnom časopisu Current Biology.
Nije svaki polen podjednako dobar za pčele
Pčele se hrane gotovo isključivo nektarom i polenom sa cvetova. Nektar im prvenstveno obezbeđuje šećere, odnosno energiju, dok je polen njihov glavni izvor proteina.
Međutim, postoji važna razlika. Dok biljke nektar proizvode kao svojevrsnu „nagradu“ kojom privlače oprašivače, polen je zapravo muški reproduktivni materijal biljke. Zbog toga njegov nutritivni sastav nije nužno idealno prilagođen potrebama pčela.
Posebno su važne esencijalne aminokiseline, gradivni elementi proteina koje životinje ne mogu same da proizvedu, već moraju da ih unesu hranom.
Naučnici su uporedili sastav esencijalnih aminokiselina u tkivu medonosnih pčela sa polenom 99 vrsta cvetnica iz 26 biljnih porodica u Velikoj Britaniji.
Rezultati su pokazali da sastav većine analiziranih vrsta polena nije idealno odgovarao potrebama pčela.
Radovi u pčelinjaku u septembru – vodič za pripremu pčela za zimu
Kada je hrana bolje izbalansirana, pčele jedu više
Istraživači su zatim napravili veštačku hranu koja je oponašala sastav aminokiselina različitih vrsta polena, kao i sastav samog tkiva pčela. Njome su u kontrolisanim laboratorijskim uslovima hranili mlade pčele radilice.
Pčele koje su dobijale hranu čiji je sastav aminokiselina više odgovarao njihovim potrebama jele su više, dobijale više na telesnoj masi i unosile nutritivno povoljniji odnos proteina.
Kako objašnjava profesorka Džeraldin Rajt sa Odeljenja za biologiju Univerziteta Oksford, polen se često posmatra kao gotovo savršena hrana za pčele, ali njegova osnovna funkcija nije da hrani oprašivače. Zbog toga postoji svojevrsni raskorak između onoga što biljka proizvodi i onoga što je pčeli potrebno.
Zašto pčele prestaju da jedu?
Posebnu pažnju naučnika privukla je aminokiselina histidin, koja je pčelama potrebna u relativno malim količinama.
U eksperimentu su pčelama ponuđene različite kombinacije histidina i aminokiselina razgranatog lanca, poput leucina i izoleucina, koje su važne za rast i razvoj.
Kada je u hrani bilo relativno mnogo histidina, pčele su smanjivale ukupan unos hrane, i proteina i ugljenih hidrata.
Naučnici smatraju da bi to mogao biti zaštitni mehanizam kojim organizam sprečava prekomeran unos određenih aminokiselina. Drugim rečima, kada sastav polena nije odgovarajući, pčele ne pokušavaju jednostavno da „nadoknade“ ono što im nedostaje tako što će jesti sve više.
Medonosne pčele prave posebnu hranu za svoje larve
Još zanimljiviji deo istraživanja odnosi se na ishranu mladih pčela.
Medonosne pčele sakupljaju polen sa različitih biljaka i skladište ga u košnici kao takozvani pčelinji hleb. Njime se hrane pčele negovateljice, koje hranljive materije dalje prerađuju i stvaraju žlezdane izlučevine, među kojima je i matični mleč, kojim se hrane larve.
Kada su naučnici analizirali pčelinji hleb, ustanovili su da je njegov sastav esencijalnih aminokiselina bolje izbalansiran nego kod većine pojedinačnih vrsta polena.
Matični mleč bio je još bolje prilagođen – njegov odnos aminokiselina veoma je sličan odnosu koji postoji u tkivu samih pčela.
Prema istraživačima, to ukazuje da kombinovanje polena sa različitih biljaka i njegova dalja prerada omogućavaju koloniji medonosnih pčela da prevaziđe nutritivne nedostatke pojedinačnih izvora polena.
„Pretpostavljamo da su medonosne pčele evoluirale tako da stvaraju žlezdane izlučevine koje predstavljaju gotovo idealnu hranu za njihove larve, sa odnosom esencijalnih aminokiselina koji omogućava optimalan rast“, navodi profesorka Rajt.
Divljim pčelama raznovrsnost biljaka može biti još važnija
Međutim, nemaju sve pčele ovakav sistem.
Mnoge divlje vrste, uključujući bumbare i solitarne pčele, polenom direktno hrane svoje potomstvo. Ako na području na kojem žive postoji mali broj različitih cvetnih biljaka, može im biti znatno teže da obezbede odgovarajući odnos esencijalnih aminokiselina.
Zbog toga naučnici smatraju da prilikom sadnje biljaka namenjenih podršci oprašivačima nije dovoljno razmišljati samo o tome koliko cvetova ima i koliko dugo tokom godine cvetaju.
Važna je i raznovrsnost biljnih vrsta, a samim tim i različitih izvora polena.
„Naši rezultati pokazuju da sadnja biljaka za oprašivače ne bi trebalo da bude usmerena samo na obezbeđivanje cvetova tokom cele sezone, već i na raznovrsnost izvora polena. Raznovrsna ishrana može biti ključna da bi pčele dobile odgovarajući balans hranljivih materija“, zaključuje profesorka Rajt.
U istraživanju su, pored Univerziteta Oksford, učestvovali i naučnici sa univerziteta Sautempton, Lankaster i Njukasl, kao i Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.
Izvor: University of Oxford
Komentari