Salaš 137 danas je autentičan, lepo uređen prostor sa izuzetno bogatom i osmišljenom ponudom. Posetioci dolaze sa svih strana sveta, neki uživaju u miru i spokoju, neki u dobroj hrani, neki u posebnom autentičnom vojvođanskom ambijentu. U svakom slučaju za sve njih zajedničko je što se iznova vraćaju na salaš.
Ideja da se ovaj salaš preuredi i pretvori u etno restoran nastala je pre dvadesetak godina, a rodila se u glavi Aleksandra Samardžije.
Aleksandar je u Vojvodinu došao da živi 1992. godine, a kada ga je 1994. godine jedan prijatelj odveo na salaš, tada se on zaljubio u to mesto. Sa prijateljem je odmah odlučio da kupi salaš.
Možda vas zanima
Salaš su kupili 1996. godine od jedne starije gospođe, a salaš je bio prilično ruiniran. Međutim, Aleksandar i njegov prijatelj su ipak imali ideju kako bi ga mogli preurediti. Samardžija kao svoju prednost ističe to što nije Vojvođanin, jer da jeste verovatno bi imao nekoga na salašu pa onda ne bi na pravi način mogao da spozna koliko vojvođanska ravnica može da pruži mir i utočište modernom čoveku.
Aleksandar je detinjstvo i mladost proveo u Dalmaciji u Splitu. Tek se u zrelim godinama preselio u Novi Sad i na Salašu 137, uspeo da poveže ukuse, mirise, običaje i navike Mediterana i ravne Vojvodine.
“Ja danas više živim u Vojvodini, nego što sam živeo u Dalmaciji i smatram da postoji neko poklapanje u energiji i temperamentu između Vojvođana i Dalmatinaca. A onda se tako namestilo da Salaš 137 postane prvi ugostiteljski objekat ovog tipa u Srbiji, a onda su se napravili i drugi. Ne mogu trenutno da vam kažem tačan broj, ali danas u Vojvodini postoji od 50 do 70 salaša”, kaže Aleksandar.
Salaš 137 danas je značajan i poznat po mnogim stvarima, a jedna od najznačajnijih možda je i ta što su prvi došli na ideju i na svom primeru pokazali kako da budu ponosni na ono što imaju i da to upotrebe na pravi način.
Sagovornik: Aleksandar Samardžija
Komentari