Protekle godine, kao i godinama unazad ste na našem portalu imali priliku da se upoznate sa brojnim inspirativnim ženama o kojima smo pisali i pravili reportaže. Danas želimo da se podsetimo toga šta je sve moguće, kao i istaknemo one lepe priče ljudi koji su posvećeni svom poslu, porodicama i borbi za opstanak poljoprivrede.
Baka Vasilija iz Gornje Jajine već 50 GODINA svakodnevno VOZI TRAKTOR
Baka Vasilija Đorđević, penzionerka iz leskovačkog povrtarskog sela Gornja Jajina, u svojoj šezdeset i devetoj godini vozi traktor “oltajmer” bez greške i obrađuje zemlju u društvu supruga Joce (71), takođe vrednog traktoriste.
Vrlo vitalnu i šarmantnu baku Vasiliju Đorđević, traktoriskinju iz leskovačkog povrtarskog naselja Gornja Jajina, upoznali smo tokom poslednje, druge po redu „Traktorijade“ u ovome selu nadomak Leskovca. Kako saznajemo od prijatelja u ovome lepom selu, vredna Vasilija se ozbiljno priprema za rad sa traktorom „oltajmerom“ i tokom nastupajuće prolećne setve.
„Traktor vozim od svoje sedme godine“, pričaše nam Vasilija, ili Vasa kako je meštani od milošte zovu.
„Moj otac je bio iskusni ali veoma odgovorni mehaničar. Poznavao je traktore u ,malom prstu’. Od njega sam nasledila ljubav prema ovom četvorotočkašu i evo, već pola veka vozim bez greške. U mom poslu mnogo mi pomaže moj suprug Joca (71) i naše njive i bašte su svake godine na vreme i uredno obrađene…“ pričaše nam u jednom dahu Vasa iz Gornje Jajine.
ZA MORE NEĆE NI DA ČUJE – Baka najviše voli da VOZI TRAKTOR i radi na njivi!
Selo Stajkovce nadaleko je poznato kao povrtarski kraj, koje ima veliki broj plastenika u kojima se gaje najviše paprika i paradajz. Suzana Lukić koja živi svoj život najbolje što ume i kako ona želi. Kada smo je pitali da li bi otišla na more, ona kaže da je njen odmor u njivi. Vozi traktor bez problema po najvećem suncu, radi na njivi i sve svoje obaveze oko proizvodnje povrća obožava da obavlja. Evo šta je sa nama još podelila ova neustrašiva bakica!
Sagovornica: Suzana Lukić, poljoprivrednica iz Stajkovca
CEO ČLANAK OVDE.
Novosađanka vraća zapostavljenoj poslastici staru slavu
Ratluk je poslastica bez koje se ranije nije mogla zamisliti crna kafa jer je uvek stajao na tacni pored šoljice. Ime orijentalne poslastice koja je stekla veliku popularnost na ovim prostorima u prevodu znači “zadovoljstvo za grlo” što zaista ta ukusna kocka i jeste. Mekane teksture i mnogobrojnih ukusa, može da bude i sastojak torti ili kolača. Ovaj slatkiš je poslednjih godina zapostavljen, međutim ima onih koji žele da mu povrate nekadašnju popularnost.
Sandra Krkljuš je sa proizvodnjom ratluka počela pre šest godina. Ova Novosađanka, koja radi u Kliničkom centru Vojvodine i po struci je viša medicinska sestra, kaže da se na početku susrela sa brojnim izazovima, a recepturu je usavršavala prema bakinim smernicama za šerpom na šporetu.
Prema njenom mišljenju, za pokretanje sopstvenog biznisa pre svega je potrebna dobra ideja, a nakon ideje je potrebno imati puno hrabrosti i upornosti.
„Mi smo mala, porodična firma i činimo je suprug, ja, naše dve ćerke, kao i suprugova i moja majka. Ja aktivno najviše učestvujem i bavim se kuvanjem, pakovanjem i održavanjem higijene radionice. Suprug najčešće obavlja nabavku i razvozi robu. Ćerke su zadužene za promovisanje proizvoda, a ponekad pomažu i suprugu. Bake su takođe tu da pomognu kada ne mogu da postignem sve obaveze“, navodi sagovornica portala.
Kako kaže, ratluk se kupuje za razne prilike, a vole ga sve generacije od najmlađih do najstarijih što je posebno raduje.
Uprkos brojnim izazovima sa kojima se susrela na početku, naša sagovornica je bila odlučna u nameri da iznova popularizuje ovaj zaboravljeni slatkiš i zahvaljujući istrajnosti i podršci porodice uspela je u svojoj zamisli. Američki nekadašnji senator i bivši košarkaš Bil Bredli je jednom prilikom izjavio „Ambicija je put do uspeha. Upornost je prevozno sredstvo kojim stižeš dotle“. Ova Novosađanka je pravi primer tačnosti ovog iskaza i dokaz da je snažna volja i vredan rad pokretač svakog biznisa.
Više o Sandri OVDE
Baka Dušankine vunene čarape nose četiri generacije u kući
U hladnim zimskim danima kada nas ne može zagrejati ni vruća rakija, tu su vunene čarape. One su prepoznatiljiv srpski odevni predmet koji nas podseća na toplotu doma i spretne ruke naših baka. A svaki put kada ih obujemo ne možemo a da se ne zapitamo kako one nastaju. Prenosimo vam tajnu kako to radi baka Dušanka, jedna od retkih čuvara zanata i tradicije iz sela Rožanstvo nadomak Zlatibora.
Baka Dušanka sada ima 80 godina i sa lakoćom plete ne samo vunene čarape već i ostale predmete od vune. Pored vunenih džempera, ona plete i prsuluke, šalove i kape. Kako nam je prenela Gordana Melović, Dušankina snaja, baka uglavnom plete čarape za potrebe ukućana, ali i za posetioce njihovog domaćinstva.
„Svi iz porodice uglavnom nosimo čarape koje baka isplete. Ali nismo jedini. Naši gosti na domaćinstvu su vremenom počeli da naručuju pa smo i mi tako počeli da ih prodajemo“, kaže Gordana.
Snažne, hrabre, sa osmehom na licu – OVE žene su PONOS Srbije!
BREZOVICE PRELO: tradicija valjevskog kraja
Prela su se sazivala tokom jesenjih i zimskih večeri, da bi se češljala vuna, prela i pripremala za pletenje. Kako bi sačuvali tradiciju i podsetili na prošlost, meštani Brezovica kod Valjeva, organizovali su prelo, jednu vrstu ženskih moba.
Ovaj običaj međusobnog pomaganja, kada treba da se zajednički završi neki posao, decenijama se održavao u valjevskom kraju, ali se već krajem prošlog veka polako zaboravljao. Na ideju da otrgnu od zaborava nekadašnja seoska druženja, ali i da se u zimskim mesecima, u seoskom domu koji su sami obnovili, okupe sa svojim komšijama, došli su pre skoro tri godine ali ih je u tome omela pandemija korona virusa.
Međutim, ove zime ništa ih više nije moglo sprečiti, te su preslica i vreteno u ovom valjevskom selu imali glavnu ulogu. Okupile su i mlađe i starije meštanke, koje još uvek imaju kome da prenesu ovu tradiciju.
Iako je duboko zagazila u devetu deceniju života preslice se latila i Radojla Dimitrijević. Dok veštim pokretima prstiju okreće vreteno, kaže da je oči i ruke nisu izdale, te sa voljom kao i kad je počinjala kad je bila devojka prede, plete i hekla. Dok je još starijih ovo će, kako kaže, trajati jer već u selima nema ko da uči da prede.
”Ranije je svaka kuća organizovala prelo, bivalo je i po sto žena. Prela se kudelja, kasnije se prešlo na vunu, od koje su tkati ćilimi. Pleli su se džemperi, čarape, ljudi su nosili pantalone i gunjeve od kudelje koje su krojači šili”, priča Vera Đuričić iz Brezovica.
Ljiljana Radić se sa preslicom i vretenom druži još od desete godine. Kaže da je ovaj posao naučili od svoje majke sa kojom je rado odlazila na seoska prela.
”Za jedno veče naprede se po dva tri vretena. I danas danju predem, ja vunu ne bacam. Pletem čarape i prodajem na valjevskoj pijaci”, kaže Ljiljana.
Na prelo je sa preslicom, vretenom , vunom, u opancima i vezenoj lanenoj haljini, koje je dobila od svoje bake Milene, došla Jelena Jovanović iz Leskovica. Kaže da je na nju jako posna jer je od nje naučila ručne radove i o našoj tradiciji.
BEOGRADSKI ASFALT ZAMENILA VOĆNJACIMA – Mlada poljoprivrednica sada prerađuje šumsko voće
Sa završenim Poljoprivrednim fakultetom za Aleksandru Pavlović (30) nije bilo posla u Beogradu. Nakon deset godina života u prestonici, sa suprugom Jovicom i dvoje male dece, vratila se u rodni Brus gde se već tri godine uspešno bavi preradom gajenog i šumskog voća. Počeli su skromno, a zahvaljujući Programu podrške ženama i mladim preduzetnicama, danas su vlasnici firme „Varjača i šerpa“.
“Počeli smo bukvalno sa varjačom, šerpom i smederevcem, otuda i simbolično naziv firme „Varjača i šerpa“. Prve godine napravili smo oko 1.000 tegli ajvara i 500 tegli raznih džemova. Sve po receptima naših baka i isključivo bez aditiva i konzervansa. Jedina reklama su nam bili zadovoljni kupci, nove nismo tražili, oni su nas nalazili. Slali smo porudžbine i poštom, u sve delove Srbije, najviše u Beograd i Novi Sad. Sa dvoje male dece bilo je zaista naporno, nismo tada imali ni mašine koje bi nam olakšale posao, ali smo imali cilj, da kvalitetom osvojimo tržište”, svedoči Aleksandra o svojim počecima.
CEO ČLANAK OVDE
Arhitekta čuva štrikanje od zaborava
Milena Tasić je mlada dama, po struci diplomirani arhitekta, međutim, njena kreativnost i želja za učenjem novih stvari podstakla ju je da oživi jedan od starih zanata – štrikanje.
Milenu Tasić iz Obrenovca je od malena interesovalo sve što ima veze sa umetničkim izrazom. Kako sama ističe, oduvek je volela da kreira detalje, predmete, ukrase i kutije koje je radije pravila sama nego kupovala. U poslednje vreme ova kreativna mlada dama posvećena je nečemu što je retkost u današnje vreme – štrikanju. Iako se retko ko danas bavi ovim starim zanatom, Milena štrikanje neguje i čuva od zaborava, a na taj način i kreativno se izražava.
„Ideja postoji još od malih nogu. Oduvek sam volela da kreiram stvari, a šalovi, kape i rukavice bili su mi među omiljenim zimskim aksesoarom. Nisam mogla da zamislim zimu bez njih, a u našoj porodici mama i baka su bile zadužene za štrikanje“, objašnjava Milena.
U nekoj ne tako dalekoj prošlosti svaka žena je znala da štrika – to se nekako podrazumevalo, i sve je bilo vrlo dostupno, tako da sam ja posmatrala svoju baku kako to vešto radi.
Stogodišnja ljubav prema Velikom Selu
„Ona zna sve u Velikom selu, Malom Jovanovcu, Velikom Jovanovcu, Krupcu… Sve ih po imenu poznaje. Ne može da omane. Ja nikoga ne pamtim niti znam bilo koga, a ona sve zna. Čudo božije kakvo pamćenje ima“, kaže Jelica, na šta Stevana odgovara: „U toj sam zajednici živela i znam sve: i rođake, i komšije, i prijatelje. Ne mogu da ih zaboravim.“
Čovek ne bi trebalo da se ičega lišava, ali je umerenost u hrani i piću garant zdravlja i dugovečnosti.
Baka Stevana se kreće sama, uz nadzor ćerke koja je brigu o majci preuzela na sebe. Krepka je i čila, začuđujuće za godine koje ima. O njenom zdravlju više brinu drugi nego ona sama. Ne da se, kaže, a i ne može da sedi mirno dok ne vidi malu baštu pored kuće i ono što u njoj raste. To je ono što joj pričinjava radost i u čemu uživa.
Baka Stevana podelila je sa nama recept za dugovečnost: Čovek ne bi trebalo da se ičega lišava, ali je umerenost u hrani i piću garant zdravlja i dugovečnosti.
„Ništa me ne boli, jednem, pinem, spavam i sedim. Ovo je moja flašica rakije. Ujutru popijem malo, koliko može da stane u čep. Kusnem kašičicu slatka, pa uzmem gutljaj rakije. Nikako preko mere. Pijem i pivce posle ručka, ali kad pijem rakiju, pivce ne pijem. A kad popijem, to je samo čaša. Pitaju me zašto da otvaraju pivo kada ne popijem celo. Ja im kažem da mi je tako dobro, uz jelo jednu čašu i kraj.“
(Članak originalno objavljen 2017.)
Žene na selu – oslikavanje suvenira – zarada i hobi!
Danijela Pavlović iz Blaznave, sela na pola puta između Topole i Kragujevca, oslikava suvenire u etno stilu. Od hobija ova Šumadinka pravi, ne mnogo veliku, ali pristojnu zaradu. Ali važnije joj je da pokazuje i dokazuje da žene na selu mogu da priušte sebi da rade ono što vole i usput i zarade.
Oslikani predmeti i stvari iz kuhinja naših baka stižu do stranaca i predstavljaju Srbiju upravo preko Danijele. Suvenire oslikava takozvanim „bauer“ motivima koji su nekada dominirali na narodnim nošnjama.
Pravljenjem i oslikavanjem suvenira Danijela je počela da se bavi pre 12 godina, kada je rađala decu i pokušavala da ispuni slobodno vreme na selu. Nije sklona tome da odmara tako što sedi skrštenih ruku, te je uzela četkicu i boje i počela da stvara. U međuvremenu, njeni suveniri su sertifikovani, i u svom ateljeu u porodičnoj kući sada ih ima na stotine. Mnogo više ih je već kod novih vlasnika od Amerike do Australije.
Više o Danijeli OVDE
Marija Jovanović iz Bogojevića – Kuća za samohranu majku i bolji život
U selu Bogojević, smeštenom u opštini Arilje, Marija Jovanović, samohrana majka, deli svoje iskustvo učestvovanja na konkursu Ministarstva za brigu o selu, koji subvencioniše kupovinu seoskih kuća sa okućnicom. Pre godinu i po dana, Marija je putem ovog programa obezbedila dom za sebe i svoju decu Vladu i Sanju. Međutim, put do sopstvenog doma nije bio lak.
Marija je, kao i mnogi drugi, prvi put podnela zahtev 2021. godine, ali administrativne poteškoće sprečile su je da ostvari svoj cilj. Problemi s dokumentacijom i komunikacijom putem mejla doveli su do odbijenice. Ipak, upornost i želja za sopstvenim domom nisu je napustile, te je Marija ponovo konkurisala. Ovaj put, uz podršku lokalne samouprave, uspela je da premosti sve prepreke i osigura kuću za svoju porodicu.
Marija sada živi sa decom u mirnom selu i ističe značaj podrške Suzane Cvetić iz opštine Arilje koja joj je pomogla da skupi sve papire. Kroz ovaj program, Marija je ne samo dobila kuću već i priliku da unapredi kvalitet života svoje porodice. Primer je žene koja je uspela da svojoj porodici obezbedi krov nad glavom.
VIŠE O MARIJI OVDE
Jabuku niko neće: U Slankamenu Biljana predstavlja žene
Slankamen je bio nekad poznat po grožđu, proizvodnji grožđa, a u zadnje vreme po proizvodnji bresaka nektarina. Kad se otvorilo rusko tržište na velika vrata da kažemo ljudi su dosta krenuli da pokreću ili breskve, nektarine i prešli na jabuku. Sad se pokazalo da je to bila greška. Ja sam u tom nekom momentu sadio i breskve nektarine tako da sad isto imam za Univerexport zasade bresaka i nektarina. I još ću nešto ove godine da povećam na jedno hektar i po, i tako a i ćerka će moja povećati isto zasade bresaka nektarina premda može da se zaposli bilo gde jer radnike svuda traže. Da kažemo ona je jedini ovaj inženjer koji ostaje na selu iako ima na fakultet da bi da bi brala voće.
To znači da je uporna istrajna i da veruje da će uspeti u tome 100%.
Ona kaže da to što je posadila mora da istrajem i da iškoluje svoga sina, a ja kažem da završi fakultet pa da opet nastavi da radi u voću, ima dobru priliku.
“Evo Biljana, tata te je pohvalio da si ovde vredna, radna, da si uspela da se zadržiš na voćarstvu i odlučna si u tom poslu pa gde vidiš perspektivu,” pitali smo je.
“Pa perspektivu manje-više, naravno da vidim, ali ne radi se samo o perspektivi. Ono što je mene privuklo to je ta proizvodnja kad iz ničega napravite nešto i to je to. Perspektivu vidim naravno – naše tržište ovde prevashodno, a nadam se u budućnosti neko inostrano tržište.”
I koliko imaš hektara pod voćem sada?
Jabuka imam 5 ha, to su moderni zasadi sa protivgradnim mrežama i sistemom za navodnjavanje. To je što se tiče jabuka, imam tri su sorte, a imam nešto bresaka, nektarina i u planu je proširenje.
U onom momentu kad dođe da se beru jabuke onda su jabuke bolje, a ono kad dođe avgust pa se beru breskve tad su bolje breskve.
Sve zavisi od tržišta. Ukoliko imate stalno tržište i sigurno tržište onda nije problem ništa i mislim da je tu jedan u stvari od najvećih problema zašto nema još ovakvih kao ja je upravo to tržište.
Biljana je završila geografiju na prirodno-matematičkom fakultetu, a onda ali nije odlučila u struci da radiš na kraju.
“Pa ne, u jednom momentu je tati trebala pomoć i bilo je dovoljno 3 dana da shvatim da je u stvari to to, da je to posao kojim ću da se bavim.
To ponekad ume da bude naporno, a evo sad zimi po hladnoći se prebira leti se često ostaje po ceo dan.”
Celu priču pročitajte OVDE
Žene na selu i dalje RETKO DONOSE ODLUKE i kada se nalaze na čelu domaćinstva
Dan žena koji se obeležava 8. marta je dan kada se dublje osvrće na položaj žene u društvu, po političkom, socijalnom i ekonomskom aspektu. Žene su se vekovima borile za bolje pozicije i jednaka prava, ali kada se jasno sagleda položaj žena u poljoprivredi on i dalje nije na zavidnom nivou. Razgovarali smo sa Jelenom Ružić, predsednicom „Ženskog udruženja kolubarskog okruga“ o ciljevima za koje se one bore i generalnom stanju i položaju žena u ruralnim sredinama.
Jelena Ružić ističe da je položaj žena u poljoprivredi i ruralnim sredinama u velikoj meri lošiji u odnosu na one koje stanuju u urbanim sredinama.
„Žene u ruralnim područjima su i dalje pod snažnim stegama stereotipa, retko su vlasnice zemljišta i imovine jer se često odriču iste u korist muških članova porodice. One retko donose odluke i kada se gazdinstvo vodi na njih“, rekla je sagovornica našeg portala.
Kako kaže, ono što jeste dobro je to što se na državnom nivou prave različite promene u cilju smanjenja tih razlika.
„Ono što je najkonkretnije jeste davanje primata ženskim gazdinstvima prilikom subvencionisanja. Međutim, ono što nije dobro u tom procesu je to što se taj primat često menja, na primer lokalne samouprave raspišu poziv i kažu da će prioritet imati gazdinstva u vlasništvu žena, a onda nakon godinu dana raspiše novi krug subvencija gde primat imaju mladi poljoprivrednici“, rekla je naša sagovornica.
Mnoge žene su odlučile da se udružuju kako bi promovisale domaće proizvode, a prema mišljenju naše sagovornice sjajna je stvar kada žene uvide da udruživanjem i međusobnom podrškom mogu da naprave nešto veliko. To je onaj prvi korak koji je jako važan.
CEO ČLANAK ČITAJTE OVDE
Komentari