Foto: Milanko DanilovićZa 15 godina kako se bave cvećarstvom Goran i Olivera Joković iz Musine Reke kod Kraljeva prešli su trnovit put; bez znanja, iskustva i dobrih učitelja ali i malo novca počeli su tiho i skromno da bi danas u proizvodnji cveća stigli do uzora kojim je teško naći ravna na prostorima ne samo kraljevačkog kraja nego i cele Srbije. U sinu Nikoli vredni bračni par ima dostojnog naslednika, a po svemu sudeći u ovom lepom, ali nimalo lakom poslu pridružiće se i drugi sin Nenad.
Jokovića plastenici u Musinoj Reci, živopisnom selu u dolini Zapadne Morave na svega osam kilometara od Kraljeva u proleće su izgledali čarobno. Uprkos pandemiji prodaja je išla iznad svih očekivanja i do početka maja u domaćinstvu i pijacama od Kraljeva do Beograda prodata je celokupna proizvodnja sa preko 250.000 biljaka, počev od kadifa, surfinija, begonija, lepog Jova, petunija, muškatli svih vrsta i mnogih drugih vrsta.
„Strepeli smo više nego ikada kako će ići prodaja. Mislili smo kome je do cveća kad strašna pandemija hara Srbijom i celim svetom”, kaže Olivera.
možda vas zanima
Međutim, preko svih očekivanja prodaja je išla fenomenalno, a najviše kućna – na licu mesta a onda na pijaci u Kraljevu, Čačku i drugim gradovima.
„Zarada je odlična, tako da smo se vrlo brzo odlučili da prolećno cveće zameniimo jesenjim, jer su to naše mušterije očekivale od nas”, kazuje Olivera , stub porodičnog biznisa ove vredne porodice.
U cvećarskoj proizvodnji Jokovića nema improvizacije. U Sloveniji nabavljaju prvoklasni i provereni sadni materijal, kao i đubrivo i zaštitna sredstva. Znanje i iskustvo ne manjkaju a dobar glas, kao najbolja reklamu, odavno se pročuo. Sada Olivera i Goran daju savete drugima kako se cveće sadi, gaji i održava za razliku o početnih godina kada su skupo plaćali svaku tajnu, struku i nauku.
„Zaista smo dostigli vrh u ovom poslu ali i dalje učimo, jer samo tako možemo da ostanemo na tržištu. U plastenike, sisteme grejanja i zalivanja, prevozna sredstva uložili smo oko 150.000 evra sopstvenog novca ali i iz kredita i ništa ne smemo da prepustimo slučaju. I drugi napreduju i zdravu konkurenciju doživljavamo kao podsticaj za još veći rad i posvećenost“, dodaje Oliverin suprug Goran.
Foto: Milanko DanilovićOvih dana privodi se kraju prodaja jesenjeg cveća koje je u masovnu proizvodnju ušlo pre dve godine. Domaćinstvo Jokovića prepuno je kupaca. Prodaja se ugovara telefonom, pravi se raspored da se zbog pandemije ne bi pravile gužve. Glavnu reč u poslu polako preuzima sin Nikola koji je uz roditelje ovladao svim tajnama proizvodnje cveća bez obzira što se školovao za kuvara.
„Iako je kuvarski zanat u današnje vreme jako profitabilan našao sam ljubav i egzistenciju u cveću. Svoj sam na svome, jeste da puno radim ali znam zašto i vidim plodove svog rada. Diploma kuvara stoji „zlu ne trebalo” i to vredi znati ali sam siguran da u poslu s varjačom i kutlačom ne vidim svoju budućnost. Moj brat trenutno krstari kamionom drumovima širom Evrope, ali nastojim da ga privolim da se vrati i da zajedno nastavimo posao koji su započeli naši roditelji”, kaže Nikola.
Prema njegovim rečima, ima mesta za obojicu, a da odustanu ne mogu i ne smeju, jer je u infrastrukturu uložen veliki novac, ali i u znanje koje nema cenu.
„Ako uspem da nagovorim brata da se vrati porodičnom poslu proširićemo proizvodnju i do 50 odsto”, kaže dvadesetšestogodišnji Nikola, nesuđeni kuvar iz Musine Reke.
Foto: Milanko DanilovićI prvih dana novembra plastenici Jokovića pružaju bajkovitu sliku. Dikinčići, ciklame, zimske ruže, zumbuli, naročito hrizanteme raznih boja plene pažnju dama iz cele Srbije. Do polovine novembra prodaja će se završiti a onda kreće priprema i sadnja prolećnog cveća.
Za vredne Jokoviće nema predaha. Uzdaje se u sebe – u svoj rad. Od države i grada očekuju da im pomognu u asfaltiraju stotinak metara puta koji se godinama odlaže i radi „na parče“. Kažu da im je najteže da stranim kupcima objasne zašto se još uvek lošim makadamom stiže do plastenika najpoznatijih srpskih proizvođača plasteničkog cveća.
Komentari