Srpski potrošač platio bi skuplje proizvod nastao od neke stare autohotne sorte. U restoranu takvo jelo kod gostiju imalo bi prednost, dok najveće intresovanje potrošača vlada za kupovinom svežeg voća i povrća. To između ostalog pokazuju rezultati onlajn ankete, koju je sproveo Ekološki pokret ”Okvir života” iz Mionice, na temu agrobiznisa baziranog na starim sortama, u kojoj je učestvovalo preko 280 ispitanika.

Većina njih smatra da su ljudi veoma zainteresovani za stare sorte i da žele da ih vide na svojim trpezama, navode i da ih u prodaji ima premalo ili ih uopšte nema, a kao centralna mesta gde bi kupovali stare sorte prepoznali su mala poljoprivredna gazdinstva.

Komentarišući ove podatke biolog Ivana Petrović, kaže da je ogroman tržišni potencijal za plasman starih sorti i da tu ima mesta za jako veliki broj proizvođača.

Podseća da su u Srbiji jako usitnjena poljoprivredna gazdinstva, obradive površine male, a u centralnoj Srbiji uglavnom reč o staračkim domaćinstvima koja imaju mešovitu poljoprivrednu proizvodnju, te se postavlja pitanje na koji način sa male površine ostvariti određenu finansijsku dobit?

”To je jako teško kada imate hibrid koji se gaji na 50 ili 500 hektara, jer ne možete biti konkurentni sa dva hektara ukoliko se radi o nekoj novoj sorti. Međutim, postoje takozvani proizvodi sa dodatom vrednošću i ja smatram da su upravo to proizvodi od starih sorti. Iza stare sorte postoji istorija, jedna priča, jedno kolektivno pamćenje o postojanju te sorte na određenom području. Potrošač ne traži isključivo proizvod nego traži i priču iza tog proizvoda i mislim da je za takav vid potrošača ovo izuzetno važno. Takođe potrošači su dosta nezadovoljni kvalitetom hrane koja se može naći, žele proizvode poznatog porekla i da se zdravo hrane”, objašnjava Ivana Petrović.

Računicu u plasmanu kukuruza osmaka uvideo je Miloš Đorđević, koji je na porodičnom imanju u selu Šutci kod Ljiga pre tri godine počeo da gaji ovu staru sortu kukuruza. Kako kaže, u odnosu na standardne hibride prinosi kukuruza osmaka su četiri puta manji, maksimalno daje do tri tone, ali se zato po kilogramu postiže znatno veća cena.

Dok je kilogram hibridnog kukuruza u zrnu pre dve godine bio 18 dinara, Miloš je osmak na veliko prodao po 100 dinara, kada je ubrao tonu i po zrna. Prošle godine zbog suše bili su skromniji prinosi, odnos cena je bio sličan, a istom paritetu se nada i ove godine.

”Što se ekonomske strane tiče sigurno je da je isplativiji. Tržište za ovu sortu kukuruza u Srbiji praktično ne postoji. Upoznao sam desetak proizvođača, koji osmak uzgajaju na površinama od dva do deset hektara, i u roku od tri meseca nakon branja niko nema ni zrno, sve se rasproda. Tržište je veliko i ima potencijal za širenje, tako da i kada bi nas bilo 500 proizvođača, u najgorem slučaju bi nam trebalo šest meseci da prodamo sav rod”, kaže ovaj proizvođač.

Plodovi starih sorti voća i povrća, ali i žitarice mogu se plasirati u vidu gastronomskih proizvoda, na trpezi kroz seoski turizam, tu je proizvodnja sadnica i semena ili u vidu zaštite geografskog porekla.

Za sada se osmak kukuruz pokazao kao jako veliki potencijal za komercijalizaciju, popularne su i bezglutenske žitarice, spelta, ali i vina od autohotnih sorata grožđa.

”Ono što standardno dobro ide od starih sorti i što je već našlo svoje potrošače jeste rakija od šljive ranke i požegače, ali sa druge strane postoji toliko toga što u potpunosti treba da otkrijemo. Zaboravili smo neke stare sorte pšenice kao što su šišulja, banatska crvena ili darulja koje imaju daleko više proteina nego nove sorte. Tu su i jabuke kolačare koje se mogu retko naći na pijacama a realno ne postoji bolji kolač koji se pravi od njih. Potencijal je ogroman, posebno kada ljudima objasnite šta je to u kvalitetu te sorte što će doprineti da se nađe na njihovoj trpezi”, naglašava Ivana Petrović iz Ekološkog pokreta ”Okvir života”.