Ozbiljna ratarska proizvodnja moguća i u Šumadiji

Zbog prošlogodišnje suše rod kukuruza, suncokreta, pa i soje je podbacio. Jedino je pšenica izbegla velike vrućine i zadovoljila ratare svojim prinosima. Najviše površina pod ratarskim kulturama u Srbiji nalaze se u Vojvodini. Međutim, ratari ispod Save i Dunava kažu da ne zaostaju za svojim severnim kolegama kad su u pitanju proizvodnja i prinosi ratarskih kultura uprkos geografskim i klimatskim uslovima. Firma „Šumadijsko zrno“ iz sela Vučić kod Kragujevca postoji već više od pet godina; proizvodi, trguje i izvozi kukuruz, pšenicu, uljanu repicu i suncokret, a dugogodišnji je partner Fabrike ulja „Banat”.

Milan Milovanović među uljanom repicom - © Julijana Kuzmić / Agromedia

„Moj brat i ja smo vlasnici ‘Šumadijskog zrna’. Firma je nastala kao potreba ljudi iz ovog kraja da organizuju svoju robu, plasiraju konkretnom kupcu, a da to ne budu firme nakupci. Naš cilj je stvaranje uslova za život od rada u poljoprivredi“, kaže Milan Milovanović, jedan od vlasnika firme.

Kao poljoprivredno gazdinstvo braća Milovanović obrađuju 250ha ratarskih kultura. Sama firma sarađuje sa 1200 kooperanata na otkupnim mestima širom Šumadije i Pomoravlja, a njihova roba često nalazi put do makedonskih, pa i albanskih kupaca izvozom. Milovanović kaže da su ovu firmu podigli u znatno lošijim uslovima za rad u poređenju sa vojvođanskim, pa smo se pitali kako ova firma koja je dobitnik više nagrada i priznanja za rad, uspešno posluje u ratarenju koje nije svojstveno šumadijskom regionu.

„Zemljište u Vojvodini ima veću količinu humusa u odnosu na naše zemljište. Ono što je bitno, zbog čega su naši stari imali dobre prinose bez velikog znanja u poljoprivredi, jeste to što su ljudi nekad imali dosta stoke, pa su stajnjak unosili u zemljište kao kompleksno organsko đubrivo koje je obezbeđivalo dobre prinose. Ovde ima pobrđa, visoravni i raznih terena koji pogoduju određenoj biljnoj proizvodnji“, kaže Milovanović.

Pšenica - © Julijana Kuzmić / Agromedia

Zbijenost zemljišta i velika upotreba mineralnih đubriva zakišeljava zemljište i smanjuje njegovu plodnost koja je neophodna za rast svake biljne kulture, a prvenstveno ratarskih. Poznato je da je velika površina zemljišta u Srbiji kisela, a najveći procenat je u Šumadiji. Ipak u Šumadijskom zrnu, pored stajskog, ne odstupa se ni od upotrebe veštačkog đubriva.

Priča oko đubriva i đubrenja je nauka, obično tu priču pričaju neznalice, pa kažu kako urea nije dobra jer zakiseli zemljište, što nije istina! Najbolje azotno đubrivo za masu je urea, sa najvećim procentom azota i najvećom efikasnošću po dinaru uloženog đubriva.

Milovanović svojim kooperantima često sugeriše kako pravilno i pravovremeno da primene sve agrotehničke mere i upotrebe određena đubriva na svojim oranicama kako ne bi imali gubitke usled vremenskih nepogoda. Smatra da svaka kultura može dobro da rodi bilo gde ako se na pravi način neguje. To je razlog uspešnosti njegove firme i visokih prinosa.

Mehanizacija  - © Julijana Kuzmić / Agromedia

„Po mom mišljenju đubrivo treba uneti u zemlju u rano proleće, onog momenta kad temperatura zemljišta pređe osam stepeni. Tada đubrivo u povoljnim uslovima razlažu bakterije koje su onda aktivne. Đubrivo usled tih hemijskih reakcija teži da se vrati iz onog stanja u džaku u prvobitno stanje, odnosno u stenu. Najvažnije je da bakterija u zemljištu pojede što više tog đubriva, pa tako prerađeno đubrivo biljka koristi“, tvrdi Milan Milovanović.

Geslo „Šumadijskog zrna“ i preporuka svim ratarima jeste da omoguće svojim biljkama povoljan mikroklimat koji neće izostaviti dobre rezultate uprkos lošim vremenskim uslovima, koje meteorolozi sve češće najavljuju.

Komentari