Kako su propala visočka sela – mleko 5 krava hrani stanovnike 4 sela

Kako su propala visočka sela – mleko 5 krava hrani stanovnike 4 sela

Selo Visočka Ržana nekada je bilo opština – administrativni centar za sedam sela na Staroj planini u Pirotskom upravnom okrugu. Danas u njemu ima više traktora nego ljudi, a od trinaestoro stanovnika, najmlađi ima 68 godina.
 

Momčilo Igić © Agromedia

Selo Visočka Ržana nalazi se na manje od 30 km udaljenosti od Pirota. Smešteno u srcu Stare planine, ovo mesto je nekada bilo administrativni centar Gornjeg Visoka, oko kojeg je gravitiralo još šest sela: Rsovci, Rosomač, Slavinja, Brlog, Dojkinci i Jelovica.

Prema popisu iz 1948. godine, samo u Ržani bilo je 560 stanovnika. U ovom selu danas živi trinaestoro meštana, a najmlađi među njima je Momčilo Igić, energični 68-godišnjak koji za sebe kaže da je najmlađi starac u selu staraca.

Ja sam rođen ovamo, pa sam radio u grad, a 2001. sam opet doš’o na selo. Čuvao sam krave, 25 koza… Pomagao mi je sin, on je u veterini i radio je ovamo. Tad je tu bilo pedesetak ljudi. Sad nema nikoga, nema stoke, sin radi dole, blizu grada. Ostali samo starci – u neku kuću jedan, u neku dva. Zimi se samo iz osam dimnjaka u selo vidi dim”, kaže Igić, jedini proizvođač mleka u ovom selu.

Pedesetih godina su u selu izgrađene karaula, pošta, ambulanta i osmogodišnja škola. Pored nastave za decu sa ovog prostora, poznatog kao Gornji Visok, tu su organizovana zimovanja za učenike pirotskih i vojvođanskih škola, škole u prirodi, matematičke škole

Po četr’sto đaka su bili tu svojevremeno. Sad ne mogu da se saberu četrs’to čoveka od Planinarski dom do granicu gore. U ovom delu gde sam ja, ima čet’ri starca. To je najgušće naseljen deo u selo”, kroz smeh kaže Igić.

Proizvodnja je u Visoku odavno zamrla. Ljudi se teško snalaze za osnovne životne namirnice. Prodavnica u selu ne radi već 10 godina. Sve što je meštanima potrebno, poručuju iz grada.
 


Danas u selu ima više traktora nego ljudi, a 5 do 6 koza i 5 krava čine celokupan stočni fond.

Iz grad dolaze. Donose, šalju. Mada, slabije sad i dolaze. Jer nema šta da se nosi odavde i ne dolazi niko. Teško če bude. Generacije… Nijedno nije naviklo da radi. Ovaj pos’o mož’ da radi samo čovek od malena koji to radi, i to tvrd. I da ne pravi mnogo matematiku. Inače ako počne da računa sve, gotovo da se predade i bega”, objašnjava Momčilo Igić.

Nekada je ovo bio tradicionalno stočarski kraj i ljudi su proizvodili sve što im je potrebno. Čuveni pirotski kačkavalj proizveden od mleka sa Stare planine izvozio se širom sveta. Razvoj cele pirotske opštine počivao je na ovčarstvu: proizvodnji sira, ćilima i jagnjadi. Danas u selu ima više traktora nego ljudi, a 5 do 6 koza i 5 krava čine celokupan stočni fond. Sve krave su Momčilove, a njihovo mleko hrani ceo kraj.


Ranije je u Ržanu bilo čet’ri-pet hiljade samo ovce. Svaka kuća je imala par volova, krave, dva-tri konja. Sad nema ništa. Možda je smešno ali ja snabdevam čet’ri sela s mleko. U Jelovicu ima samo tri krave, u Rsovci ima tri, u Brlog nema nijedna. A sve starci. Svako traži mleko”, dodaje ovaj vedar starac.

Proizvodnja mleka u Pirotu bila je na vrhuncu sedamdesetih, kada je mlekara od proizvođača sa ovih prostora otkupljivala po 6.000 tona mleka godišnje. Novi milenijum Visočka Ržana dočekala je sa stotinak krava i par stotina ovaca. Pirotska mlekara odavno ne radi, a na nestanak stočnog fonda uticala je i politika privatnih mlekara koje su dolazile ko zna odakle, uzimale mleko, propadale i gasile se bez izmirenja dugova prema proizvođačima.
 


Ranije Visočanina da oteraš u grad? Pa ne mož’. Da ga vežeš, on če pobegne. A sa’ ga ne mož’ silom vrneš.

Trojica-četvorica su otkupljivali mleko 2002–2003. Posle počeše da ga uzimaju, i ja im ga ne dajem više. Jer oni ga otkupe, i ne plate. Pa počeše da kasne – po nedelju dana, dve nedelje, pa mesec dana. Pa posle kaže ’Ja ne plaćam’, prestane da radi… I ja to što imam preradim, pa neka stoji ako nema koj da ga uzne.

Igić za propadanje visočkih sela krivi politiku. Sve je, kaže, počelo šezdesetih godina prošlog veka. Migracije iz sela u grad krenule su pod pritiskom Udbe, a sa ciljem razvoja pirotske industrije. On ne veruje da se stanje sada može popraviti.

Ja kad sam bio dete, 90 omladinca je bilo u Ržanu. Silom su u grad vučeni ljudi. Pod pritisak, nema ’oće-neće. Ranije Visočanina da oteraš u grad? Pa ne mož’. Da ga vežeš, on če pobegne. A sa’ ga ne mož’ silom vrneš”, zaključuje Momčilo Igić, jedan od poslednjih stanovnika Visočke Ržane.

 

Sagovornik:
Momčilo Igić, selo Visočka Ržana

Autorka: Gordana Simonović

 

Komentari

E-KNJIGA

Vodič za uspešno gajenje borovnica