Mali poljoprivredni proizvođači ne odlučuju o ceni

Mali poljoprivredni proizvođači ne odlučuju o ceni

Milinko Laćarak, poljoprivrednik iz Silbaša, seća se vremena kada ga je otac školovao od samo 17 jutara zemlje. Danas, kaže on, tako nešto ne samo da nije moguće, već mala poljoprivredna gazdinstva, poput onog kakvo je imao njegov otac, gotovo da potpuno nestaju. Pogledajte šta nam je još Milinko rekao o poljoprivredi i životu na selu.

 

Milinko Laćarak, ratar iz Silbaša, poljoprivredom se bavi godinama. Ipak, posao je svake godine sve teži, a cene poljoprivrednih kultura sve nestabilnije. Na koji način se ratari odlučuju za kulture koje će gajiti i zašto malih poljoprivrednih gazdinstava ima sve manje, Milinko nam je nedavno objasnio.
 

Milinko, kako biste ocenili trenutno stanje u poljoprivredi? Ima li uopšte ovo zanimanje perspektivu i koje su kulture trenutno isplative?

„Tužno bi bilo da kažem da se poljoprivreda ne isplati, a i sam se bavim tim poslom. Kada je reč o isplativosti određenih kultura, to zavisi od godine do godine. Svaka godina je specifična kada je reč o različitim kulturama i usevima. Nažalost, problem je što mi, kao poljoprivrednici, ne možemo da odlučujemo o ceni. Posebno to ne mogu oni koji obrađuju dvadesetak hektara zemlje.”
 

Milinko Laćarak - ©Agromedia 


„S druge strane, da pravimo skladišta za tu količinu robe, prema mom mišljenju je utopija. Mi koji imamo 5 ili 6 vagona u skladištu nikada nećemo moći da utičemo na cenu za razliku od ljudi koji skladište stotine i hiljade tona robe. Zato se ja trudim da imam što manje radne snage po jedinici površine i da na taj način pojednostavim proizvodnju. Koliko još možemo
da izdržimo sa 20 ili 30 hektara ili jutara, ni sami ne znamo.”
 

Vi se verovatno sećate da su, ne tako davno, mnogi ljudi koji su živeli na selu uspevali da opstanu i školuju decu sa mnogo manje zemlje. Obrađivali su svega dva-tri hektara i čuvali po nekoliko životinja. Danas izgleda da nije moguće da se živi pristojno na taj način?

„To je tačno. Zaista je bilo tako. Danas pojedinci pokušavaju da naprave malo drugačije tu priču, ali ja ih pozivam da dođu na selo, kao što ste i vi došli. Trebalo bi da vide kako je na selu kada je kaljavo i blatnjavo, ali i kada sija sunce i kad je 40 stepeni. Jedino tako može da se stekne prava slika o životu na selu.”
 

Jedino povećanjem prinosa možemo da dođemo do neke finansijske razlike. 


„Na svu sreću Silbaš je specifičan po svom geografskom položaju. Blizu su nam Bačka Palanka, Vrbas, Sombor i Novi Sad, pa su nam se i deca zaposlila u tim gradovima. Ipak, mene je otac školovao sa 17 jutara zemlje. On je živeo na salašu, a mi u selu u kojem smo se školovali i nismo imali neke velike prohteve.

„Danas, s obzirom na to da nema ni subvencija koje bismo dobijali na vreme, prema mojoj proceni najbolje bi bilo da se formiraju cene na godišnjem nivou. Na taj način mogli bismo da znamo koliko će koja kultura koštati naredne godine. Nažalost, oni sada objave cenu šećerne repe, pa je snize ili ukoliko se pojavi deficit, povećaju. Mi onda svi počnemo da gajimo šećernu repu, a cena se u međuvremenu snizi. Pre nekoliko godina, kukuruz koji smo gajili koštao je 25 dinara. Danas košta 16 ili 17.
 

Šećerna repa - pixabay.com 


Dakle, može da se desi da mali poljoprivrednici na neki način nestanu?

„Ne da može da se desi, nego se to već dešava. Pored nas je parcela od 17 jutara koja je izdata u zakup. Nju je čovek iz Silbaša dao poljoprivredniku iz Despotova po dobroj ceni, za 450 evra po jutru. Čovek je jednostavno već pri izmaku snage i računa da je jednostavnije da uzme 8 ili 9 hiljada za zakup nego da krivi vrat gledajući u nebo.”
 

Govorili smo i o izboru kultura. Zaista je neobična situacija da ne možete da utičete na cenu svog proizvoda. Kako onda odlučujete šta ćete gajiti?

„Odlučujemo zavisno od situacije. Ukoliko nam se neka kultura ili sorta dopadne, probamo da je gajimo na našim poljima. Jedino povećanjem prinosa možemo da dođemo do neke finansijske razlike. Ipak, potrebno je nadoknaditi razliku cena između goriva i repromaterijala.”
 

Mene je otac školovao sa 17 jutara zemlje. On je živeo na salašu, a mi u selu u kojem smo se školovali i nismo imali neke velike prohteve. 


Dakle, da zaključimo, biti poljoprivrednik danas nije nimalo lako, iako mnogi govore da je poljoprivreda naša glavna perspektiva?

„Istina je da mnogi hvale poljoprivredu, ali na terenu je stanje potpuno drugačije. Trebalo bi prikazati više slika, Srem, Banat, Bačku… Ima odličnih uslova za poljoprivrednike, ali ima i mesta u kojima se ljudi jedva snalaze. Trebalo bi da ljudi idu do parcela u Banatu na koje tri meseca posle setve kukuruza nije pala kiša. Ja na svu sreću mnogo putujem pa znam kakvo je realno stanje. Ipak, ima ljudi koji se oslone samo na informaciju koju dobiju, a da li je ona tačna ili nije, na njima je da ocene.”

Sagovornik:
Milinko Laćarak, poljoprivrednik iz Silbaša

Komentari

E-KNJIGA

Vodič za uspešno gajenje borovnica

.