Svet poljoprivrede Prodavnica

Osnovni principi hortikulture: Kako funkcioniše samoodrživi ekosistem

Kad govorimo o samoodrživosti bilo kojeg ekosistema, prvo moramo da gledamo prirodu i da posmatramo njene principe, jer ono što je činjenica je da je čovek nastao posle prirode. Kada posmatramo prirodu iz ugla uticaja čoveka, mi smo tu samo da postojeće obrasce umnožimo, odnosno, da ubrzamo procese, a priroda može bez nas, mi nismo neophodni.

Ono što je je važno naglasiti je da prilikom stvaranja zemljišta proces stvaranja umnogome zavisi od mikroorganizama; da bi uopšte biljka rasla nije dovoljno, kao što to misli konvencionalna poljoprivreda, da su samo pedološki faktori bitni kod stvaranja zemljišta, već je mikrobiologija ono što je suštinski važno.

Da bismo razumeli kako biljka usvaja svoje hranjive materije moramo razumeti proces stvaranja te strukture. Strukturu u zemljištu stvaraju mikroorganizmi, na prvom mestu bakterije, pa potom gljivice.

 Zašto je to važno za nas ljude?

Ako znamo ko stvara strukturu mi ćemo znati u kom pravcu da delamo.

Bakterije su specifične po tome što stvaraju svojim specijalnim lepljivim supstancama na bazi glomalina, mikroagregate – čestice koje omogućavaju da se prve kapi vode ili prve čestice mineralnog materijala spoje zajedno sa njima i da tako može krenuti određena biljka da raste.

Nakon toga dolaze gljivice sukcesivno, kako se pomeramo iz ekosistema u ekosistem, one uzimaju te mikroagregate i spajaju u magroagregate. To je plastično rečeno – bakterije prave ciglu, a gljivice prave zid.

Ono što ja želim da pokažem ovom prilikom, na ovaj parceli koja nikad nije obrađivana, je šta znači to kada zemljište ima strukturu.

Kada zemljište ima strukturu ona ne sme imati sabijenog sloja i moraju se jasno videti te razlike u agregatima.

Razlika koju treba naglasiti je da priroda, kad sama pravi ekosistem, ona ga pravi polako, ne žuri nigde; A kad mi ljudi pravimo ekosistem, mi gledamo da ubrzamo taj proces, jer nam je životni vek ograničen.

Ovde se jasno vidi, budući da je ova livada zapuštena, dakle, faktički je prešla u ekosistem pašnjaka, da ona ima više gljivičnih agregata.

Foto: Agromedia

Najsitnije čestice su bakterijski agregati, a ovo sve krupno što je spojeno su manji agregati spojeni od velikih.

Na taj način dobijate strukturu koja je sposobna da akumulira veliku količinu vode i uspostavi kruženje hranjivih materija, jer samim tim ako su i gljivice prisutne u određenom broju, njihova brojnost privlači i one predatorske mikroorganizme koji se njima hrane i na taj način hrani biljku.

Kako biljka zapravo funkcioniše?

Ona svake sekunde ispušta iz svojeg korenja egzodate ili izlučevine na bazi ugljenih hidrata skroba i proteina.

Svake sekunde ona poseban soj bakterije ili gljivice koji je njoj potreban priziva do korenovog sistema, hrani i daje energiju koja je njima potrebna, a oni zauzvrat donose sve minerale u zemljištu.

I to ona radi milionima godina ako ne i više i mi tu ništa nismo potrebni.

Ono što je bitno je da mi znamo te procese da oponašamo kako bismo ubrzali proces menjanja jednog ekosistema u drugi i omogućili da naša biljka koju gajimo ima sve što je potrebno, sve mikroorganizme oko svog korena i da nesmetano može uzimati hranjive materije, a korov i druge biljke, koji su niže sukcesije – da oni ne mogu da napreduju. Ta mikrobiologija neće njima pogodovati ako pogoduje našim biljkama.

A kada mi ove agregate oranjem ili freziranjem ili nekom drugom agrotehničkom merom srušimo, rušimo i strukturu. Kad uzmete zemljište u ruku i pomirišete zemljište i osećate da miriše prijatno na zemlju i na gljivice i ostaćete u ruci da ona ima jednu koliko-toliko sunđerastu nijansu, a kad stegnete i pustite ruku lako se raspada, to je pokazatelj da unutra ima dovoljno organske materije, da ima humusa, i što je najvažnije, ima gljivičnih agregata.

Kad mi to sve srušimo zemlja je uniformna, odmah se stvori sabijeni sloj zemljišta na nekoj dubini koji je anaeroban – tu se razvijaju bakterije koje nisu pogodne biljkama, koje luče razne vrste toksina kiselina koji deluju tako da uništavaju biljni svet.

A sad je dobro da pogledamo kako izgleda struktura u istoj ovoj njivi, ali na delu koji je obrađivan.

Foto: Agromedia

Ovde ću pokazati kako izgleda zemljište koje je poorano i koja je razlika u površinskoj strukturi. Ovde vidite zašto je loše uopšte obradjivanje zemljista. Prvo, vi kada obratite zemljište, vi ćete pokidati hife gljiva i automatski njihove agregate usitnite, ubijete sve one predatorske mikroorganizme kao što su protozoe i nematode, od kojih zavisi cirkulisanje hranjivih materija. Bez njih ne možete imati biljku koja je sposobna da sebi sama nađe hranu.

I kada izvučemo ovo parče zemljišta vidite kako se sabijenost već sada stvorila i nije boja zemljišta kao što je bila. Ovo je jednom porano, a zamislite šta se radi kad se zemljište svake godine ore.

Plužni đon koji se vremenom stvara, u zavisnosti koliko je sabijen toliko se teško razbija. Ako je mala sabijenost  tu biljke mogu pomoći – određene biljke koje se sade u te svrhe su takozvane pokrovni usevi, a ako je mnogo sabijen sloj, vi morate ispod tog sloja ubaciti dobro pripremljen kompost proverenog mikrobiološko kvaliteta, da ima sve one potrebne grupe mikroorganizama koje će učiniti da taj anaeroban sloj popusti.

Sve ono što se primenjuje u konvencionalnoj poljoprivredi za razbijanje slojeva kao što je često oranje to su sve mehanička rešenja koja su kratkotrajna. Već nakon nedelju, dve, tri opet se taj sloj javlja.

Vraćanje prave mikrobiologije oko biljke

Još jedna važna stvar, ljudi koji se bave mikrobiologijom favorizuju određene mikroorganizme u odnosu na druge. Često ćete imati priliku da čujete o određenim preparatima sa određenim bakterijama koje je neko izdvojio smatrajući da su te bakterije potrebne svuda.

A da bismo omogućili biljci da bude nezavisna moramo  omogućiti da ona ima oko svog korena sve grupe mikroorganizama i bakterije i gljivice i protozoe i nematode i najsitnije mikroskopske insekte koje zovemo mikroartropode.

Vraćanjem prave mikrobiologije oko biljke omogućavamo da ona sama sebi nalazi hranljive materije i od tada čovek nema potrebe ni da preterano zaliva biljku i na taj način korov neće moći da uspeva.

Kad gajimo gajene biljke one traže i nitratni oblik azota i amonijačni. Za razliku od njih, korov traži gotovo potpuno nitratni oblik, što znači ako mi oremo, što pogoduje korovu i ako još dodajemo nitratno đubrivo, omogućićemo korovu da uspe kako treba.

Kada samo vratimo pravilnu mikrobiologiju kod naše biljke i omogućimo da gljivice budu prisutni zajedno sa bakterijama oni će imati tendenciju da u svojim telima zadržavaju veliku količinu amonijuma, a korov neće imati priliku da dobije nitratni oblik azota i neće moći da raste. Na taj način ćemo se rešiti korova dugoročno.

Ako se fokusiramo na principe koji će vratiti mikrobiologiju, a ujedno izbaciti agrotehničke mere koje remete strukturu zemljišta, mi polako idemo ka sistemu samoodrživosti o kojem je reč.

Da li je potrebno proveravati pH vrednost zemljišta?

Najvažnija stvar oko koje se lomi koplje, što sam saznao od jedne od najboljih svetskih mikrobiološkinja, sa Food web institute-a, Ilejn Minge – ona govori o pH vrednosti kao faktoru koji je gotovo suludo proveravati.

Zašto? Kako nastaje zapravo pH vrednost zemljišta? To je ono što je ključno.

Naši stručnjaci savetuju poljoprivrednicima da ubacuju one minerale kao što je kreč, da bi vratili koliko-toliko neutralnu pH vrednost, kako bi omogućili da njihove biljke napreduju.

Šta se tu dešava od kada ubacite kreč?

On promeni pH vrednost zahvaljujući svojoj hemijskoj strukturi, ali ta pH vrednost se ne održi dugo već  nakon dve nedelje vrati se ona koja je bila kisela.

A zašto? Zato što nije uklonjen uzrok, nego posledica, a uzrok je ono što smo pričali – u tom nabijenom sloju zemljišta koji nije izgrađen u strukturi i gde obitavaju anaerobne bakterije, kojima kiseonik nije potreban. Njima tako sabijeno zemljište odgovara.

Kad mi unesemo pravu mikrobiologiju putem komposta, putem drugih da kažemo zemljišnih dodataka ispod tog sloja ti mikroorganizmi će, deo njih će se hraniti anaerobnim bakterijama, drugi će imati funkciju u pravljenju strukture zemljišta i mi ćemo rešiti taj problem dugoročno.

Jer pH vrednost zemljišta kad se meri po uzorku zemljišta ne pokazuje nikakvu realnu vrednost. Na primer, uzmete sa par mesta uzorak i dobijete pH vrednost 6,30. A šta biljka zapravo radi?

Biljka iz svog korena kada luči one egzodate, na svakom korenčiću posebno luči različitu vrstu tih egzodata. U jednom trenutku će zvati gljivice, pa će taj deo korena imati kiselu vrednost, a drugi deo korena će možda trebati neka vrsta minerala i bakterije da razlože, pa će tu pH vrednost biti bazna.

Na svakom delu korena različite su pH vrednosti, opšta vrednost nema nikakvog smisla i vodi nas u začarani krug gde ima hiljadu problema nakon toga.

Predavač: Predrag Paunović, glumac i prirodnjak

Komentari