Domaći farmeri, tačnije proizvođači mleka kažu da najveću odgovornost za niske otkupne cene snosi kompanija „Imlek“. Taj regionalni lider u mlekarstvu, žale se, neće ni da ih udostoji elementarnog razgovora na tu temu. To jeste neposlovno, čak i nepristojno, ali bi naši farmeri trebali da znaju jednu „sitnicu“.  Još od 2015. godine „Imlek“ je u rukama privatnog investicionog fonda „Mid Evropa Partners“ sa sedištem u Londonu zajedno sa takozvanim koinvestitorima.

Šta mislite, da li su oni ovde došli da domaće šarulje, kako to narod kaže „češkaju“ ispod repa i ugađaju našim odgajivačima muznih grla ili da „prave“ pare, odnosno profit? Vrlo je jasno a mnoga iskustva to potvrđuju, da su najviše zainteresovani da uz što manje troškove ostvare što veću dobit. Svoje dobre namere, kako se to kolokvijalno kaže, pokazivaće sve dok je dobro njima.

I pozitivna nula u minusu

Kako objasniti da je proizvođačka cena jednog litra mleka 56 a da se u otkupu plaća 36 dinara. I pored toga što je država povećala premije sa sedam na 10 dinara, proizvođači ne mogu da dobace ni do takozvane „pozitivne nule“. U hroničnom su minusu.

Niko ne garantuje da bi bolja situacija bila, sobzirom na okolnosti koje duže vreme prate ovaj sektor stočarstva, i da je „Imlek“ u rukama domaćih tajkuna, odnosno privrednika. Ono što je sigurno farmeri bi   mogli da ih prekore, izgrde, „sočno“ opsuju i zaprete da im neće  predati ni litar mleka ako i dalje budu gledali isključivo sopstveni interes. Mogu to i strancima, ali ih oni neće čuti. To nije mala razlika!?

Okolnost rasprodaje velikih mlekara, bilo u okviru kombinata ili zadruga, dovela je do toga da takozvana „mlečna“ reka počne da presušuje. Tako je pre 10 godina Srbija imala blizu milion muznih grla a sada se ta brojka kreće oko 200.000. Bez obzira na popravku rasnog sastava to je pet puta manje. Nema bojazni da će potrošači ostati bez mleka, jer njega ima u izobilju uz sve veću ponudu iz uvoza. Na taj način u ovoj godini, procene su, podržaćemo inostrane farmere sa blizu 60 miliona dolara.

Prodati ili umreti

Ludilo tranzicione privatizacije, tobože zarad ubrizgavanja svežeg kapitala kako za obrt tako i modernizaciju proizvodnje, samo su bili prozaični izgovori za parolu: “prodati ili umreti“ pod kojom se odvijala svojinska transformacija.Prodavano je, bez ikakvih kriterijuma i validnih procena, sve što je vredelo.Industrijski sadržaji zbog preprodaje, pranja novca i pretvaranja u građevinsko zemljište a uz prethodno obezvredjivanje na toj „pijaci“ našli su se brojni objekti iz primarne i prerađivačke sfere domaćeg agrara.

Naši „genijalci“ za pogodbe i prodaju poput „13 pa i 14 praseta“ ili „zadnje“ rupe na svirali prodavali su, a čuo se i izraz ratosiljali, ispostaviće se fabrike, kombinate, zadruge i preduzeća koja su u sektoru hrane poslovala i u najvećim krizama sa dobitkom a pojedine i ekstraprofitom.

Svedoci smo da su pre nekoliko dana informaciju o dokapitalizaciji  fabrike jestivog ulja „Dijamant“ iz Zrenjanina, preneli svi domaći mediji i to na udarnim stranama.Naslednik  kompanije„Agrokor“ iz Hrvatske, koja je još 2004. godine kupila „Dijamant“, izvesna „Fortanova“ najavila je ulaganje od 30 miliona evra za njegovu modernizaciju i proširenje proizvodnje.

Neko će reći pa šta u tome ima loše, odmah da kažem ništa, ali ovaj dragulj od fabrike nije naš.Kajmak skida neko drugi.Poput pomenutog „13 praseta“ prodat je istoj kompaniji iz Hrvatske i „Frikom“, „Kikindski mlin“, „Nova sloga“, „Mivela“ i deo trgovinskog lanca „Merkator“.Danas sva istraživanja i analize govore da su fabrike, odnosno firme i pogodni za zamrzavanje hrane među najcenjenijim mega špajzevima u svetu sa izuzetno velikim obrtima.

Mi se zadovoljavamo da u njima rade naši radnici, da po tom osnovu idu određena sredstva u budzet a najveća vreća sa novcem, odnosno zaradom u inostranstvo.Nisu ovo jedini privredni subjekti zbog čije rasprodaje sada mnogi kukaju, odnosno žale.Spisak je jako dug.Ako budemo iz svega nešto naučili onda će nam papirnih maramica za brisanje suza trebati manje!?

Sirovina kao sudbina

Iako  se nekoliko decenija govori da treba energičnije i konkretnije početi sa višim stepenima prerade  proizvoda iz sektora poljoprivrede, u još uvek, plodnoj i bajkovitoj Srbiji, od takvih konstatacija i želja nije se daleko odmaklo.Izvoz, odnosno prodaja najtraktivnijeg voća, povrća, ratarskih kultura i drugih proizvoda i dalje se vrši u „vrećama“ i gajbama.Ponašamo se kao da nam je proizvodnja sirovina predodređena kao kakva sudbina.

Niko ne kaze da država u svemu ne pomaže.Nije to previše, ali za podršku i subvencionisanje prerađivačkih postrojenja izdvaja značajna sredstva.Sigurno da bi situacija bila znatno drugačija da  smo zadržali, makar polovinu, od nerazumno velikog broja rasprodatih prerađivačkih kapaciteta iz sektora poljoprivrede. Sada, kada imamo para ili se one pod povoljnim uslovima mogu pozajmiti, da mi vršimo njihovu dokapitalizaciju i modernizaciju. Nažalost, prepustili smo da se  zadovoljni „oblizuju“ svakorazni investicioni fondovi, kontroverzni biznismeni, tajkuni, latifundisti i ostale preduzetničke „orlušine“.

Nema zavere, ali ni strategije

To što neko sa strane koristi domaće agrarne resurse, tradiciju i birokratsku naklonost ne znači da nam radi iza leđa.Kapital trči tamo gde su šanse, povoljna poslovna klimai jeftina radna snaga.To nije ništa novo.U određenim situacijama upliv inostranih kompanija ili privatnih preduzetnika je pozitivan, pre svega ako uz pomenuti „svež“ novac donosi određene inovacije, sigurna tržišta i druge poslovne iskorake. Međutim u jednoj pretežno agrarnoj državi kao što je Srbija, po tom pitanju treba imati meru i elementarno poštovanje prema sopstvenoj struci, pameti i neposrednim proizvođačima!

Možda nije dobar primer, ali ću ga navesti, i on se odnosi na izgradnju pogona za viši stepen prerade, odnosno finalizacije malina sa prostora Arilja, koje je na daleko čuveno po ovoj voćki.Bez trunke malicioznosti, ali taj pogon, odnosno mini fabriku, grade  svojim kapitalom Mađari.

Nedavno je obelodanjeno da je u budzetu za investiranje projekata iz svih privrednih oblasti u prošloj godini  ostalo neutrošeno preko 400 miliona evra.Drugim rečima nije bilo projekata sa kojima se moglo konkurisati za taj novac.Zbog čega, objašnjenja, procene pa i sumnje mogle bi da se „razlete“ na sve strane.(!?) Pa i do Arilja?!

Bolji poznavaoci prilika kažu da će se pomenuta situacija nastaviti, jer Srbija ima za mnoge privredne grane urađene kakve-takve strategije i dugoročne planove.Što se tiče poljoprivrede ona je i dalje na čekanju.Bez strategije odavno ni fudbalski zonaši,među kojima ima puno seoskih klubova,neće da budu domaćini a čak ni da pomisle da idu u goste.Radi se o najobičnijem ćeranju lopte!

Možda, očekivana suma od blizu pet milijardi evra koja će biti ostvarena u ovoj godini od izvoza poljoprivrednih proizvoda pokrene pisanje strategije.Jer, poređenja radi, jedna Holandija koja ima obradivih površina veličine Vojvodine, od agrara godišnje zaradi desetostruko veću sumu. Nije šala,može se proveriti!