U poslednje vreme mnogo toga, kada je u pitanju domaći agrar, pristiže iz inostranstva, odnosno sa „trulog Zapada“. Tako je bilo pitanje dana kada će Evropska komisija za nadgledanje inplementacije SSP-a, koji se tiče prodaje zemlje strancima, staviti pod lupu naš dopunjeni Zakon o poljoprivredi, koji je na nekoliko mesta „probio“ ogradu takozvane prihvatljivosti.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Neko od domaćih genijalaca nedavno se setio da bi ljude iz dijaspore trebalo uključiti u veliku akciju obnove i modernizacije zadrugarstva. Ne zbog njihovog iskustva i pameti, već zbog novca koji na godišnjem nivou samo putem takozvanih doznaka rodbini i prijateljima premašuje sumu od 3,5 milijardi dolara.
Mnoga istraživanja govore da zbog njihovog nepromenjenog, teškog, pa čak i ponižavajućeg statusa, budućim zadrugarima i farmerima neće ko imati da opere ni čarape.
Bojim se da od tih silnih paruština neće biti dugoročne vajde zbog nekoliko „nevidljivih“ problema kao što je onaj sa mladim ljudima koji su spremni da se posvete zemlji kao i broju žena koje još uvek u procentu statističke greške žele da žive, rade i rađaju u Donjoj Psači, Taoru, Kozličiću, Orovači i drugim srpskim selima. Mnoga istraživanja govore da zbog njihovog nepromenjenog, teškog, pa čak i ponižavajućeg statusa, budućim zadrugarima i farmerima neće ko imati da opere ni čarape.
Moto ovogodišnjeg 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, glasio je: „Ključ je u knjigama“. Nešto starija konstatacija je ona: „Sve što je vredno na ovom svetu, jedino se može naći u knjigama“. Hodajući skoro pola dana ukrug među štandovima stotina izlagača video sam mnogo toga. SASVIM RAZGOVETNO. Heroji ili glavni junaci mnogih hit izdanja u svojoj šarenolikosti su ljudi svih profesija, kasti, esnafa, gradovi, tvrđave, manastiri, svakorazni ćuvici, ali nigde ne nabasah da je to kakav zemljodelac, seljak 21. veka, odnosno poljoprivrednik.
Uostalom, koga još oni zanimaju pored silnih starleta, splavara, političara opšte prakse, palete mediokriteta koji plaćaju vične peru da im napišu memoare, pa čak i romane. Međutim, ako ih već nije bilo u glavnim ulogama, nisu se poljoprivrednici proslavili ni u onim sporednim. Tek na par štandova bilo je postrojenih publikacija koje su mamile kupce naslovima: Kako se gaje pečurke, čeri paradajz, ljute papričice, crveni krompir, kupus raštan i ostala boranija. Tanke knjižice sa još tanjim propratnim tekstom, i da ne grešim dušu, pristupačnim cenama.
U zapodenutoj priči o poljoprivredi ozbiljan čovek i izdavač reče mi kako je u Belgiji i još nekoliko zemalja EU dozvoljeno na gradskom području držati koke nosilje, a ko ima prostora, može ih gajiti čak i u stanovima.
Sve to govorim sa namerom da istaknem koliko su poljoprivrednici još uvek daleko od literarnih prostora, percepcija i filozofije. U prve sajamske redove progurale su se: „Botičelijeva venera“, „Ukus poljupca egzotične Sake“, priče nekog žbira koji tvrdi da je bio Titov špijun, o profesorima smrti, zalasku sunca nad Istanbulom i sličnim romanesknim konfetama.
Ipak, sa ove TRPEZE ZA GLAVU nisam otišao gladan a na jednom mestu čuh neobične stvari. U zapodenutoj priči o poljoprivredi ozbiljan čovek i izdavač reče mi kako je u Belgiji i još nekoliko zemalja EU dozvoljeno na gradskom području držati koke nosilje, a ko ima prostora, može ih gajiti čak i u stanovima. Nekoliko košnica sa pčelama na terasi je takođe dopušten dekor. Kod nas zbog takvih „izleta“ nemoguće je izbeći novčanu kaznu.
Miholjske čarolije: SMRDIBUBE SAMO SMRDE
Pretpostavljam da je, pored ostalog, ta vrsta liberalnog ponašanja motivisala neke domaće „tetrebe“ da ovih dana izađu u javnost sa predlogom kako treba uključiti dijasporu u projekat velike obnove i modernizacije zadrugarstva u Srbiji.Naravno, ne zbog njihovog iskustva i preduzimljivosti, već velike količine novca koji im se vrzma po džepovima i plastičnim karticama.
Ideja je više nego dobra, ali pod uslovom da su naši ljudi iz inostranstva zaboravili šta su juče ručali. Inače, u međuvremenu je bilo nekoliko sličnih kampanja sa predznakom PATRIOTSKOG PREPORODA, ali i one najtemeljnije pripremane ideje i planovi završavali su se pre početka zbog birokratskih komplikacija, brojnih nejasnoća do obmana i jakih „mirisa“ na korupciju. Ako je približno tačna suma o godišnjem transferu od 3,5 milijardi dolara, prvi potez države bi trebalo da bude formiranje samostalnog Ministarstva za dijasporu. Privezak je uvek bio igračka i ništa više!
Za pet do sedam hiljada evra podrške moguće je kupiti skromni traktorčić, nešto rasnih goveda ili ušpaliriti koji hektar voća. To nije toliko ni rđavo, pod uslovom da mlad poljoprivrednik uz imanje, kuću i traktor ima i ŽENSKO ČELJADE u domaćinstvu.
Kada smo već kod inostranstva, to nas odmah asocira na SSP (Sporazum o saradnji i pridruživanju) i prodaju domaćih oranica građanima i privrednim subjektima iz EU. Posle dopunjenog Zakona o poljoprivrednom zemljištu POBEDNIČKI je rečeno da je taj problem rešen i da je osvajanje domaćih oranica teže i komplikovanije od uspinjanja na sam vrh Mont Everesta.
Međutim, pre neki dan iz Evropske komisije koja prati inplementaciju SSP-a upozorili su da se ne prave diskriminatorske greške i potezi kao što je ona da će se od stranih državljana tražiti prijava boravka kao preduslov za kupovinu i preuzimanje zemlje. Uz još jedan broj primedbi i instrukcija rečeno je da Komisija to čini sa ambicijama afirmisanja pune slobode kretanja kapitala, roba, usluga i prekograničnih investicionih ulaganja. Iz domaćeg Ministarstva poljoprivrede kažu da se zbog reakcije EK nisu uzbudili, jer sve njene preporuke i ostali sadržaju unutar SSP-a su na „leru“ dok Srbija zvanično ne bude članica Evropske unije.
AGROMEDIA je još pre godinu dana upozorila da SSP nije isto što i nalog za kupovinu mekinja ili koncentrata i da su poodavno oni koji pre potpisa nisu dobro pročitali šta piše velikim a šta MALIM slovima, morali da budu u magarećoj klupi. Za nauk nekim novim generacijama političara koji će u levoj ruci držati na gotovs pozlaćeno nalivpero, mora da se zna da su srpske oranice za njenje građane i ekonomiju čista PLATINA!
I pored svih instituta, fakulteta i ostalih ekspertskih grupacija za sve oscilacije i lutanja dežurni odgovor je ĆUDLJIVO TRŽIŠTE. Šljivi, koja je poslednje slovo u Vukovoj azbuci, ne preostaje ništa drugo nego da čeka nekog novog Obrenovića, pa makar bio i kralj.
Svedoci smo kako jedan broj provladinih medija ponovo PODEBLJAVA naslove o tome kako je Turska odobrila Srbiji bescarinski izvoz govedine i još nekih poljoprivrednih proizvoda i roba u tu zemlju.
Iza 5.000 tona govedine, određenih količina rafinisanog suncokretovog ulja, soje, hrane za pse i mačke, pri kraju spiska našle su se i suve šljive u količini od 400 tona. Nije malo ni da je 400 kilograma, jer proizvodna i izvozna strategija ove nacionalne voćke odavno je nejasna, pa i zbunjujuća. Tačnije, od kada je dobila epitet „plavog blaga“ i „blaga Srbije“, šljivi je krenulo nizbrdo. Podsećanja radi, još u vreme Milana Obrenovića, 1879. godine Srbija je u Ameriku izvezla 37.000 tona suvih šljiva i zaradila 30 miliona dolara, što je bilo od izuzetnog značaja za oporavak državnog budžeta.
Poljoprivredni paradoksi: Guste magle sporo napuštaju srpski agrar
Posle punih 120 godina od tog istorijskog poslovnog uspeha imamo zaprepašćujuću situaciju. Reč je o 2016. godini, u kojoj je izvoz ove voćke bio nešto više od 1.000 tona, od čega je zarađeno dva miliona dolara. Šta se dešava sa SRPSKIM SUVIM PRUNJAMA? Nisam siguran, po broju registrovanih rodnih stabala oko sedam miliona, da su ih potisnule japanske jabuke, kruške karamanke ili fortunele. I pored svih instituta, fakulteta i ostalih ekspertskih grupacija za sve oscilacije i lutanja dežurni odgovor je ĆUDLJIVO TRŽIŠTE. Šljivi, koja je poslednje slovo u Vukovoj azbuci, ne preostaje ništa drugo nego da čeka nekog novog Obrenovića, pa makar bio i kralj.
Naslovna strana nekog olinjalog domaćeg tabloida nije toliko primamljiva koliko, primera radi, znatno veća finansijska podrška od strane države.
I dok traje PLIŠANA EUFORIJA oko obnove zadrugarstva od kojeg se očekuje, pre svega, da sačuva nestanak srpskih sela, niko ne govori o nosećim stubovima te agrarne građevine. TO SU MLADI LJUDI I ŽENE. Za svakog mlađeg od 40 godina koji najavi da će svoju životnu sudbinu vezati za selo u startu je rezervisana neka od prvih strana u domaćoj štampi i specijalne emisije na elektronskim medijima.
Jeste to deo marketinga i pomoći kampanji 500 zadruga u 500 sela, ali i nedvosmislena istina da njihove POMAME za ruralnim izazovima još uvek nema. Naslovna strana nekog olinjalog domaćeg tabloida nije toliko primamljiva koliko, primera radi, znatno veća finansijska podrška od strane države.
Za pet do sedan hiljada evra podrške moguće je kupiti skromni traktorčić, nešto rasnih goveda ili ušpaliriti koji hektar voća. To nije toliko ni rđavo, pod uslovom da mlad poljoprivrednik uz imanje, kuću i traktor ima i ŽENSKO ČELJADE u domaćinstvu.
Polovina žena koje su „prikovane“ za selo starija je od 65 godina.
Nažalost, njihovo interesovanje da ulaze u takve angažmane, odnosno da žive, rade i rađaju po Gornjoj Psači, Vrtiglavu, Kozličiću, Leliću, Taoru i drugim Jarećim dolovima, kreće se u procentu statističke greške, jer nepromenjeni status, izopštenost i drugi tradicionalno-konzervativni IZMI pretvorili su je u SENKU. Iako im nije teško da dišu i POD VODOM, tako nešto niko ne primećuje, još manje poštuje, a o divljenju nema ni zbora.
Krkobabić i ostali „udarnici“ obnove zadrugarstva trebalo bi ozbiljno da se zamisle pred podacima nedavno obavljenog istraživanja Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost u saradnji sa agencijom UNWOMEN u kojem, pored ostalog, stoji da su žene u srpskim selima u vrlo nezavidnom položaju.
Tako, tek 13% žena su vlasnice kuća, oko 15 je stalno zaposleno, 17% su vlasnice gazdinstava, one čine i 55% nezaposlenog stanovništva na selu, 63% žena su neformalno (neregistrovano) angažovane kao prosta radna snaga u poljoprivredi, 74% njih rintači sve vrste poslova od muže krava, kuvarica do bebi siterki, bez nadoknade, odnosno džabe. I još nešto, polovina žena koje su „prikovane“ za selo starije su od 65 godina.
Ako projekat obnove zadrugarstva i uspe, istovremeno se, na šta upozoravaju i podaci o izuzetno velikom broju neoženjenih seoskih momaka, postavlja pitanje: KO ĆE BUDUĆIM ZADRUGARIMA DA PERE ČARAPE!?
Izvor informacija: Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten za poljoprivredu i selo SANU.
Komentari