I pored brojnih savetodavnih službi, ustanova, instituta, fakulteta i viših strukovnih škola, mnogi poljoprivrednici, posebno početnici, i dalje lutaju i nemaju kvalitetnih informacija kada treba da odluče kojom vrstom proizvodnje da se bave, gde da je zasnuju, s kim mogu da uđu u poslovnu saradnju, a koga da zaobilaze u širokom luku, ali i da dobiju kvalitetnu informaciju o tržištu i perspektivi posla kojeg su se latili.
Prema broju zasada koje su u poslednje vreme otkrili policijski službenici i njihovi doušnici, u srpskoj poljoprivredi uočen je novi „trend“ poslovanja. Reč je o zasadima sa indijskom konopljom, marihuanom i sličnim „travuljinama“ koje inače na tržištu uvek imaju privlačnu cenu. Na sreću, toj vrsti preduzetnika policija neprestano „duva“ za vratom uz podnošenje krivičnih prijava za nedozvoljenu proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga. Istovremeno takvi zasadi se istog dana krče, a sakupljena biljna masa uništava na lomači.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Karakteristično je, što su pokazali podaci sa terena, da se najčešće zasadi sa indijskom konopljom otkrivaju na zapuštenim imanjima i utrinama, ali sve češće poput „kukavičijeg jajeta“ i na već zasejanim oranicama sa nekom od ratarskih kultura. Posebna priča su takozvane veštačke laboratorije za uzgoj omamljujućih trava koje podsećaju na najsavremenije plastenike i staklenike. Zbog čega ovu krimi priču trpamo na stranicama portala AGROMEDIA? Najpre da bismo upozorili proizvođače da im se na posedu mogu pojaviti nezvani gosti koji nisu nikakvi vanzemaljci i izmišljeni likovi, već nedobronamerni ljudi koji im mogu napraviti određene probleme. Naprosto i o ovakvim situacijama i okolnostima moraju biti OBAVEŠTENI!
Kada su u pitanju Savetodavne službe na lokalnom nivou, nema sumnje da one ulažu značajne napore na ostvarivanju svojih programskih obaveza i da poljoprivrednici od istih mogu dobiti blagovremene i korisne informacije.
Međutim, istovremeno želimo da otvorimo jako bitno pitanje o tome šta su u domaćem agraru izazovi, trendovi i takozvani „puni pogoci“ a šta promašaji i lutanja. Gde su u svemu dobre usluge stručnjaka i brojnih savetodavnih službi, instituta, katedri, fakulteta i viših strukovnih škola? Koliko ih koristimo, koliko su one profesionalno agilne po ovom pitanju a koliko, narodski rečeno, otaljavaju posao? Nema dileme, barem kada su u pitanju Savetodavne službe na lokalnom nivou, da one ulažu značajne napore na ostvarivanju svojih programskih obaveza i da poljoprivrednici od istih mogu dobiti blagovremene i korisne informacije.
Međutim, kada su u pitanju novi, eksperimentalni, netradicionalni, ali visokoprofitabilni i atraktivni poslovi, tu je poodavno puno „promaje“ i velikih rupa od koji su mnoge poput onih proždrljivih u beskrajnoj vasioni. Primera radi, oni koji su se upustili u izazov proizvodnje puževa, nojeva, retke gljive šitake, čičoke, lincure, nekog lekovitog bilja, pa i belog luka, bili su prinuđeni da informacije i elementarna saznanja prikupljaju po kafanama, sajmovina, iz popularne štampe ili drugih medija. Naprasto, upuštali su se u „hvatanje“ provodnika sa trofaznom strujom i to golim rukama. Posledice takvog čina unapred su poznate!
Oni koji su se upustili u izazov proizvodnje puževa, nojeva, retke gljive šitake, čičoke, lincure, nekog lekovitog bilja, pa i belog luka, bili su prinuđeni da osnovne informacije prikupljaju po kafanama, sajmovina, iz popularne štampe ili drugih medija.
Podsećamo da su pre nešto više od dve decenije na vrata mnogih poljoprivrednika u Srbiji pokucali ljudi u „lister“ odelima nudeći im da se preko noći obogate tako što će sa njima potpisati unapred sačinjeni ugovor o gajenju vinogradarskih puževa. Navedeni „magnet“ bio je toliko jak da je privukao više desetina zainteresovanih da se uključe u ovu vrstu posla. Kooperantska idila potrajala je tek koju godinu i onda kada su poljoprivrednici očekivali prve novčane prilive, ceo sistem saradnje se urušio.
Slatkorečivi ugovarači su pobegli u nepoznatom pravcu, a preostale puževe, koji su inače bili namenjeni inostranim kupcima, niko nije hteo da uzme jer je ovaj delikates malo koji domaći hotel ili turistička destinacija imala u svom jelovniku. Ruke su trljali samo retki hedonisti, ali uz veliki problem kako naći kuvara koji bi im puževe servirao na stolu. Što se tiče ojađenih kooperanata, oni su tražili zadovoljenja na više strana, pre svega preko sudova, ali u međuvremenu su morali da izmire sve bankarske obaveze uzete za gradnju „pansiona“ za puževe. Naravno, ne želimo da prećutimo i podatak da je određen, doduše manji broj, uzgajivača zaista i ostvario značajnu dobit.
Posle ove „sapunice“ sa puževima, koja očigledno nije bila poučna lekcija, ređali su se neuspešni eksperimenti i pokušaji tržišne proizvodnje carske gljive šitake, nojeva, svinja rase mangulica, autohtonog govečeta buše, krtolaste biljke čičoke… Bez kvalitetne podrške stručnjaka mnogi od onih koji su ušli u te poljoprivredne izazove platili su visok ceh ne uspevajući da vrate ni uloženi novac. Zbog takvih iskustava praćenih po pravilu stresom imamo slučaj da većina kasnije sa velikim strahom prilazi čak i proverenim tradicionalnim sadržajima proizvodnje.
Srbija u svojoj Nacionalnoj strategiji za razvoj poljoprivrede još nije uradila takozvanu regionalizaciju prostora i područja sa podacima na kojem od njih određene kulture, ratarske, povrtarske ili voćarske, daju najbolje prinose.
Da konkretizujemo i odmah postavimo pitanje zbog čega je cena kilograma belog luka 500 dinara? Zašto najveće količine pasulja uvozimo, a o nojevim jajima čitamo u bajkama? Koliko poljoprivrednika zna da je za formiranje jednog hektara malinjaka potrebno ulaganje od 14.560 evra? Od kojeg se srpskog „duvana“ ne kašlje… Odgovor je jednostavan: zato što nismo naučeni kako ove kulture da uzgajamo. A taj, primera radi, mnogo zdravi i cenjeni beli luk, govore iskustva pojedinaca, na uloženih 5.000 evra po hektaru donosi dvostruku zaradu. Uslov je da se uz savete struke odabere adekvatno zemljište, odgovarajući semenski materijal i uz primenu odgovarajućih agrotehničkih mera, ostvari željeni cilj. Ali, koga još to tangira kada ova namirnica u neograničenim količinama stiže iz Kine…
Gde je problem, bolje reći zastoj? Nedavno se na ovu temu, pored ostalog, moglo čuti da Srbija u svojoj Nacionalnoj strategiji za razvoj poljoprivrede još nije uradila takozvanu regionalizaciju prostora i područja sa podacima na kojem od njih određene kulture, ratarske, povrtarske ili voćarske, daju najbolje prinose.
To nije traženje vode sa drvenim rašljama, već ozbiljan posao za postojeće specijalizovane naučne ustanove i institute. Izuzev iz SANU (Odeljenje za poljoprivredu i selo), na ovu temu retko kada se progovori glasnije i zahtevnije.
Mrzovoljni stručnjaci ćute kao da je po sredi kakva vojna tajna, a ne proizvodnja hrane, što je jedan od najznačajnijih potencijala Srbije. Govore nejasno ili preterano akademski, kao da hoće da ih niko ne razume. Uz sva uvažavanja što revnosno čuvaju svoje pozicije na fakultetima, institutima, resornom Ministarstvu, raznim komisijama, odborima i referatima, nemaju prava, ako ništa drugo ono zbog para koje je država uložila u njihovo školovanje, na ćutanje i nekritičnost. Šta ako neko sutra naumi da na obroncima Fruške gore formira plantaže limuna ili manga? Hoće li objasniti da je tako nešto nemoguća misija, ili će se samo ironično nasmejati još jednom lutanju neobaveštenih poljoprivrednika?!
Izvori informacija: Bilten SANU ( Odeljenje za poljoprivredu i selo), lična dokumentacija
Komentari