Svet poljoprivrede Prodavnica

Eksproprijacija

Odavno je rečeno da je lična, odnosno privatna svojina svetinja. Takvo poređenje sasvim je dovoljno upozorenje da se prema njoj postupa pažljivo, odmereno i odgovorno. Nažalost, takve harmonije skoro da nikada nije bilo što je potvrdila i prošlonedeljna burna reakcija više pokreta, ekoloških organizacija i inicijativa kao i grupa građana, na usvajanje izmenjenog i dopunjenog Zakona o eksproprijaciji u Skupštini Srbije.

Novi Zakon, najkraće rečeno, probudio je kod njih stare strahove od mogućeg nasilnog i samovoljnog otimanja zemlje, kuća i druge svojine koja se proceni da je na „putu“ nekom sadržaju od javnog interesa. Svi oni koji imaju babe i dede čuli su priče o ponašanju komunističke vlasti 1945. godine ali i kasnije.

Bogati, vredni i ugledni ljudi su preko noći postajali beskućnici. Onima koji su se bunili oduzimana su građanska prava, što je bilo, ipak bolje, nego da se ostane bez glave. Sreća je što ta administrativno pravna mera više ne nasrće na glave, ali kod našeg naroda i dalje vlada mišljenje da svaki oblik siromaštva pa i materijalno, bez izuzetka, ponižava ljude i gura ih prema poslednjoj životnoj margini.

Vlast zadovoljna

Inače, predlagači dopunjenog Zakona o ekspropijaciji tvrde da su doneli jedan moderan, proevropski zakonski akt koji je u skladu sa domaćim aktuelnim Ustavom. Objašnjavaju da njegove promene i dopune služe, samo tome, da bi se brže realizovali projekti od strateškog značaja za državu i građane kao što su: autoputevi, pruge, gasovodi i slični infrastrukturni sadržaji. Na beskonačna odugovlačenja po ovom pitanju, biće stavljena tačka kao i na sve oblike zloupotreba i nepravilnosti…

Zakon definiše pitanje administrativnog prenosa, precizira rokove za procenu i isplatu, odnosno ima jasan stav prema nelegalno podignutim objektima koji treba da se eksproprišu a novina je, pored ostalog, i to što predmet eksproprijacije mogu biti svi oblici nepokretnosti pa i one koje su u javnoj svojini. To drugim rečima znači da se i od države može uzeti nepokretnost ako za tako nešto, po oceni vlade, postoji javni interes…

Novi zakoni, stari strahovi

Za razliku od vlasti, u ovom dosta brzo donetom a još brže usvojenom dopunjenom Zakonu o eksproprijaciji, predstavnici više pokreta, ogranizacija, inicijativa i grupa građana na čelu sa „Kreni pokreni“ i pokretom „Ekološki ustanak“, prepoznali su sasvim nešto drugo. Za njih je neprihvatljivo da se uz izgovor da je nešto od javnog interesa, svakom građaninu može oduzeti imovina. Smatraju da su u najvećoj opasnosti poljoprivrednici, jer autoputevi i pruge ne prolaze kroz Dedinje, Senjak, Terazije ili Bežanijsku kosu, već najćešče preko njiva, povrtnjaka, voćnjaka, livada i šuma po srpskim selima.

Otvoreno sumnjaju da je izmenjeni Zakon o ekpropijaciji prilagođen poslovim ambicijama i nameri inostrane kompanije „Rio Tinto“ da u dolini Jadra kod Loznice rudari jadarit. Daje se mogućnost da na „velika“ vrata pomenuta kompanija završi planirani otkup imanja i kuća i time privede kraju sve pripreme za početak ekološkog zločina.

U nameri da izvrše pritisak na donosioce dopunjenog Zakona radi njegovog  povlačenja, predstavnici ekoloških organizacija, pokreta i grupa građana u subotu 27. novembra u više gradova Srbije, organizovali su proteste uz kraće blokade puteva, mostova i dela autoputa koji prolazi kroz Beograd. Bilo je u svemu i ružnih slika, ali i pored toga nije izostala najava novih okupljanja, odnosno protesta.

Eksproprijacija nije prestajala

Eksproprijacija kao pravni institut koji dozvoljava prinudni prelaz nepokretnosti iz privatne u državnu svojinu zbog određenog javnog interesa, od 1945. godine do današnjih dana nije prestajala. Povremeno je skretala pažnju javnosti zbog određenih neprijatnih situacija a najčešće je to bilo zbog oduzimanja imovine ispod tržišne, bolje reći ponižavajuće i drsko nepristojne cene.

Brzo smo zaboravili na slučaj hrasta starog 600 godina i još sa zapisom koji se u selu Šarani kod Gornjeg Milanovca, 2013. godine našao na trasi Koridora 11 (danas Miloša Velikog). Natezanja, prepucavanja, vređenja, omalovažavanja uz povremena okupljanja i čuvanja hrasta potrajala su skoro dve godine. Situaciju je na kraju rešila motorna testera u zoru 23. jula 2015. godine.

Slava na dnu jezera

Duž trase Koridora 11 zabeležio sam svojevremeno više nezadovoljstava sa traljavom i neodgovornom ekspropijacijom. Tako se jedan meštanin sela Nepričave kod Lajkovca, zbog neisplaćenog novca za eksproprisanu njivu odlučio na neobičan potez. Kada su na njegovu njivu stigle građevinske mašine sutradan je pre radnika ušao u najveću (bager) i kazao da ga neće koristiti sve dok mu naknada za oduzetu zemlju ne bude „legla“ na račun.

Na „kilograme“ živaca izgubili su i meštani zaseoka Sandići kod Ljiga. Put im je prošao kroz povrtnjake, odnosno najplodniju zemlju koju su posedovali. Cenkanje oko visine naknade dodatno ih je nerviralo i navodilo na pomisao da se iz svog zavičaja kolektivno presele na Terazije u Beogradu. Sandići su inače rodno mesto čoveka sa najvećim (fizički obim) srcem u negdašnjoj Jugoslaviji a verovatno i Evropi. Reč je o legendarnom vaterpolisti Mirku Sadniću.

Skoro filmska priča je slučaj porodice Rakić iz sela Rovni kod Valjeva, koji su me 2013. godine pozvali na slavu Jovanjdan. Misleći da su se konačno iselili sa dna buduće vodene akumulacije za čije punjenje je odbrojavanje praktično počelo, pitao sam ih za njihovu novu adresu. Kazali su da su i dalje na staroj i istoj kući.

Poštujući dan slave Đurđa i njen sin Tomislav Rakić, nisu posezali za teškim rečima, ali su glasno poručili da svima koji su ih doveli u postojeću situaciju Bog sudi. Sa JKP „Kolubara“ koje je vodilo izgradnju akumulacije, odnosno državom Rakići su oko eksproprijacije kuće i imanja pregovarali, dogovarali i sudili pune 22 godine.

Pijačne pogodbe

Jako je bitno urediti navedeni institut, jer njegov besmisao, ponižavanja ljudi pa i same države, odnosno njenih institucija ređale su se kao na beskrajnoj traci. Bili smo svedoci nekoliko javnih „ponuda“ koje su mediji direktno prenosili sa terena. Naravno, da se radilo o svojevrsnim kozerijama, pijačnim pogodbama i ponižavanjima građana od strane visokih državnih činovnika.

U svemu je prednjačio direktor „Puteva Srbije“ koji je kao na kakvom buvljaku potezao cifre za kuće i imanja građana koja su se našla na trasi neke brze dzade. Bilo je to dobrim delom smešno, ali iznad svega tužno i neozbiljno. Uvredljivo!

Emocije jako bitne

Neko je rekao, mislim čak i predsednik države, da su se susretali sa vlasnicima nepokretnosti koji su uz značajno povećanje procenjene vrednosti imovine koja im se ekspropriše tražili i procenat za emocije. Mene nije iznenadilo takvo ponašanje onih koji se rastaju od svoje dedovine, očevine i imovine za koji su uložili puno rada, odricanja ili kreditnog zaduživanja.

Sa  druge strane ljudi bez emocija  su posebna priča. Najverovatnije da će ih takvim u nekoj dalekoj budućnosti učiniti takozvana veštačka inteligencija. Do tada emocije traba poštovati i uvažavati. Sa njima se ne cenkati, bez obzira, što se njihov kantar odavno pokvario ili je zaboravljeno da ga treba baždariti. Emocije, bez ikakve loše namere i aluzije, mogu biti prava protivteža jednoj od najomraženijih reči u našem jeziku a to je – eksproprijacija!

 

Komentari