Sodadžijske radnje u Srbiji počele su masovno da zamiru devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do ekspanzije gaziranih pića, gašenja starih srpskih kafana i kada je ponestalo kvalitetnih patrona ugljen-dioksida i dobre vode. Međutim, poslednjih godina narod se vraća soda-vodi, tamo gde ima prilike da je kupi. Ljudi imaju potrebu da se u modernom potrošačkom životu vrate starim vrednostima i da osete duh starih dobrih vremena.
Možda vas zanima
Sodadžijska radnja Milovanovića u Trsteniku je malo porodično preduzeće još od 1932. godine!
Za one koji se prvi put sreću sa terminom sodadžija, a to su uglavnom mladi ljudi koji nemaju sreće da u njihovoj okolini radi sodadžijska radnja, dobiće odgovor na internetu da je sodadžija „u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom da bi se dobila soda-voda.“
Ovakav odgovor je delimično tačan. Bilo je zanimanje u prošlosti, ali je zanimanje i danas, u retkim sodadžijskim radnjama koje čuvaju duh starine i nostalgično zaustavljaju vreme, obezbeđujući na taj način svoju egzistenciju, ili bar deo prihoda, s obzirom na jako malu potrošnju proizvoda iz sodara.
Čuvanje korparsko-pletarskog zanata od zaborava
Jedna od takvih radnji, jedina u dva okruga je i sodadžijska radnja Milovanovića u Trsteniku. Ona postoji kao malo porodično preduzeće još od 1932. godine, kada se osnivač ovog posla, Ljubomir Milovanović, doselio sa Suve Planine. Klaker se u ovoj radnji i danas pravi po recepturi iz prošlog veka.
Pored sode, Ljubomir je doneo i zanat vunovlačenja, koji je bio vrlo koristan gotovo svim domaćicama na ovom području. Naslednici kažu da je deda Ljubomir bio jako snalažljiv, pa je za vreme Drugog svetskog rata gas dovozio železničkim transportom iz Siska. Ali, pored snalažljivosti, još jedna osobina je krasila starog sodadžiju, kazuju njegovi naslednici – voleo je lepe žene, a i one njega, pa ga je tako jedna, za vreme Drugog svetskog rata, spasila od nišana streljačkog voda u prestonici.
Od soda-vode u retkim sodadžijskim radnjama širom Srbije nastaju nezamenljivi ukusi klakera, oranžade i kokte!
Soda-voda je gazirana voda ukusa sličnog današnjim flaširanim mineralnim vodama, ali to je tako samo nama laicima. Dobri znalci i ljubitelji špricera, „nameštaja“, znaju da on nikada ne može da ima isti ukus i isti gušt ako je napravljen bez soda-vode. Soda-voda se pakuje u sifonskim staklenim bocama na kojima je namontiran metalni mehanizam sa ručkom za sipanje koji pod pritiskom izbacuje soda-vodu. Voda na pritisak ručice teče u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.
Selo Zlakusa – prestonica grnčarskog zanata na Balkanu
Od soda-vode u retkim sodadžijskim radnjama širom Srbije nastaju nezamenljivi ukusi klakera, oranžade i kokte. Ukus klakera mnogima nije poznat, ali veliki broj starijih ga smatra ukusom mladosti i kad god je u prilici, popije bar po jednu flašicu.
Svaka sodadžijska radnja mora da ima mašine pod pritiskom, do kojih se danas teško dolazi, zdravu kontrolisanu pijaću vodu i recepturu. Najbrže se puni soda-voda. Za napitke sa ukusom treba malo više vremena, dok se pripremi šećerni sirup koji se meša sa soda-vodom. U sodadžijskoj radnji Milovanovića i mašine datiraju iz starih vremena.
Najbrže se puni soda-voda
Nekada je sodadžijska radnja radila u centru Trstenika, i mogla je da podnese finansijski trošak postojanja u strogom centru. Dolaskom savremenih trendova i promenom namene centra grada, poput drugih manjih trgovačkih radnji i sodara je preseljena, ali svi dobro znaju gde je kad se užele ovih ukusa.
Arhitekta čuva štrikanje od zaborava
Danas radnju vodi Marina – unuka deda Ljubomira, koja je posao nasledila od svog oca Vlastimira. Marina je diplomirani ekonomista, godinama bez posla u struci, pa joj je radnja bar pomoć za penzijski staž. Proizvodnja i potrošnja su znatno veće leti kad ljudi žele osveženje, ali posao bi bio znatno bolji kad bi se poneki restoran ili ugostiteljski objekat širom zemlje usudio da i klakere uvrsti u svoju ponudu.
Oni brojni Trsteničani koji su za znanjem, obrazovanjem i svojim karijerama otišli iz ovog malog grada, obično se javljaju da dolaze na vikend uz napomenu: „Kupi mi klaker“. Jedna do dve flaše zadovolje žal iz mladosti i ukus nostalgije, nađe se po jedna za poneti, pa za nekoliko meseci ponovo.
Vredne sodadžije čuvaju zanat i prenosiće ga i dalje na mlade naraštaje, a mi im želimo da interesovanje bude veće i da mogu kao nekad da žive od ovog zanata, i da i budući naraštaji svoje uspomene vezuju za soda-vodu i klaker. Nije tako davno bilo da publika na svakoj manifestaciji na otvorenom, osveženje nalazi u flašici klakera.
Komentari