Koji su najveći troškovi organskih proizvođača?

Proizvođači organske hrane su u prethodnoj godini podneli zahteve za subvencije koji su bili duplo veći od sume novca koja je u republičkom budžetu izdvojena za tu namenu. Kroz razgovor sa proizvođačima istraživali smo koji su to najveći troškovi u organskoj proizvodnji.

Organska proizvodnjaFoto: Sanja Kuzmanović

Najveći trošak – radna snaga

Sanja Kuzmanović i njen suprug su organskom proizvodnjom počeli da se bave 2015. godine i tada su počeli da rade na otvorenom polju površine 0,80 hektara. Naredne godine su napravili mali platenik koji se grejao samo za proizvodnju rasada. Sada rade na površini od dva hektara, imaju 10 platenika po 320 kvadratnih metara. Ovi organski proizvođači iz Čeneja gaje 30 vrsta povrća, a najveću površinu zauzimaju crni luk, tikvice, grašak, paprika, paradajz, spanać i kukuruz šećerac.

VKada je reč o početnim ulaganjima ona podrazumevaju sertifikaciju, pripremu zemljišta, seme, navodnjavanje zemljišta, treset, foliju za malčiranje. Troškovi zavise od kultura koje se gaje ali otprilike iznose oko 300 hilljada dinara po hektaru, pod uslovom da posedujete osnovnu mehanizaciju”, objašnjava sagovornica našeg portala.

Kako kaže Sanja Kuzmanović, najveći trošak predstavlja radna snaga jer najveći deo plevljenja i okopavanja mora da se obavlja ručno. Imaju dve žene koje su stalno zaposlene, a uz njih po potrebi angažuju dodatnu radnu snagu kada su veći poslovi.

Prema njenim rečima, troškovi sertifikacije zavise od površine i broja kultura, a iznose oko 20 hiljada dinara po hektaru. Kada je o preparatima reč, koliki će oni izdatak predstavljati zavisi od kultura koje se gaje, od vremenskih uslova i od toga koliko se bolesti i insekti razvijaju i razmnožavaju, a uz preparate koje sami prave sa sopstvenog imanja, troškovi ne prelaze 50 hiljada dinara.

Kako kaže, svoje proizvode prodaju na veliko sa “kućnog praga” te tu nemaju dodatnih ulaganja.

Organska proizvodnjaFoto: Sanja Kuzmanović

Visoki troškovi sertifikacije i prevelika količina papirologije

Zoltan Idei i njegova supruga Tatjana organskom proizvodnjom se bave šest godina. Uzgajaju oko 100 vrsta, a jedini u Srbiji gaje organsku artičoku i rabarbaru. Sve gaje na otvorenom i od svake vrste imaju puno sorti, te tako gaje oko 50 sorti organskog paradajza i 23 sorte organske ljute paprike. Zemlja koja je u potpunosti organski sertifikovana obuhvata povšinu od četiri hektara u okolini Temerina.

Kako kaže Zoltan Idei, početna ulaganja su velika i obuhvataju navodnjavanje, mehanizaciju, mesto za pranje hrane, mesto za skladištenje, plastenike.

Kao i za Sanju Kuzmanović i za porodicu Idei najveći izdatak predstavlja radna snaga. Takođe veliki trošak im predstavlja i ulaganje u semena, a pravljenje rasada zahteva veliku potrošnju energije: grejanje, rasvetu i ventilaciju.

„Mnogo više hrane u organskoj proizvodnji propadne usled vremenskih prilika, korova, bolesti, ili pak ne nalaženja dovoljnog broja radnika u datom trenutku. Samim tim, imamo veće gubitke od konvencionalne poljoprivrede.“, rekao je Idei.

Organske artičokeFoto: Zoltan Idei

Zoltan Idei troškove sertifikacije ocenjuje kao veoma visoke, a naročito ako želi da se uvede ceo salaš sa svom zemljom, životinjama i malom preradom u organsku sertifikaciju jer sve mora odvojeno da se radi. Takođe, kao problem koji se javlja navodi i samu administraciju, odnosno količinu papirologije koja je potrebna da se ispuni.

Kada je o preparatima reč, porodica Idei sama priprema svoje preparate. Kako kaže ovaj organski proizvođač da nije tako troškovi bi bili ogromni i ne bi mogli da ih priušte. U organskoj poljoprivredi je prevencija od suštinskog značaja, a kako kaže skoro svaka kiša resetuje zaštitu.

Porodica Idei svoje proizvode plasira u prodavnicama organske hrane, a imaju i sopstvenu prodavnicu i tezgu na pijaci u Novom Sadu. Prodaju i preko kućne dostave te im i plasman proizvoda predstavlja određeni trošak. Kao i Sanja Kuzmanović i ovi proizvođači pored navedenih kanala prodaje prodaju proizvode i “na kućnom pragu”.

Komentari