Danas već osamdesetogodišnjak, Srećko Perčević iz Veluća kod Trstenika je još od malih nogu zavoleo frulu, a sa frulom i muziku uopšte. Sam je naučio da svira i da izrađuje duvačke instrumente – frulu, okarinu i dvojnice. Po završetku radnog veka sa mesta vozača autobusa i odlaska u penziju 2005. godine je sedam godina radio kao nastavnik frule, okarine i dvojnica na etnomuzikološkom odseku srednje muzičke škole „Stevan Mokranjac“ u Kraljevu.
Možda vas zanima
Samouki profesor frule niže uspehe!
Život ga nije štedeo, šibao ga je i dovodio u razne situacije koje su ga odvodile na drugi kraj daleko od muzike, ali kako prava ljubav uvek pobeđuje, a Srećku je to muzika, koja mu nije davala mira, i koja je tražila svoj put, i svoj udeo u životu ovog talentovanog čoveka on je zaista ostvario svoje snove. Njegova muzika iz dana u dan ulepšava i oplemenjuje kako Srećkove dane, i čitav život, tako i život njegove okoline, pre svega porodice.
Srećko je nosilac svih najpriznatijih nacionalnih nagrada i ostvario je najveća dostignuća, a njegove izvanredne osobine su mu obezbedile i mogućnost da kao neprocenjivo blago prenese svoje znanje na mlađe naraštaje.
„Studenti koji nisu znali ni da drže frulu za nedelju dana su naučili toliko da kad sam priredio jedan mali koncert sa njima onda su iz škole videli koliko su napredovali za nedelju dana, i onda su mene angažovali“, priča nam Srećko.
Prve frule koje sam napravio onako po sluhu, bez štimera, su bile bolje od tih vašarskih frula!
Mnogo je naslednika u školi ali je najvažniji naslednik za čika Srećka unuk Darko, koji je izvrstan klarinetista,i koji je nakon uspešno završenih studija na Akademiji u Beogradu školovanje nastavio na postdiplomskim studijama u Švajcarskoj.
„Prvu frulu koju sam imao u rukama kao dete doneo mi je jedan tetak, Nikita Ćosić iz Nemačke. To je njima dolazilo u paketima crvenog krsta, ali to nije bila frula, nego nešto slično uzdužnoj okarini. To sam izgubio kao dete i onda mi je otac kupovao frule po vašarima. Međutim te vašarske frule su bile od tih naivnih graditelja, to su bile one sa šest jednakih rupa, neštimovane i mene to onda nije zadovoljavalo nikako jer slušam na radiju kakav zvuk frula može da ima. To je bio prvi radio koji je moj otac doneo u selo .I kad god sam slušao frulu na radiju zaključio sam da ja takvih tonova nemam na toj fruli sa pijace, i onda sam sam počeo nešto da popravljam, pa se dešavalo da oštetim i ono što je dobro! E onda sam počeo sam da pravim frule i prve koje sam napravio onako po sluhu, bez štimera, bile su bolje od tih vašarskih frula!“- naglašava čika Srećko.
Srećkova ljubav prema muzici je zapala u pravu krizu polovinom prošlog veka, kad je došao iz vojske i kad ga je borba da obezbedi egzistenciju odvela na drugu stranu, daleko od umilnih zvuka frule i muzike uopšte. I u to vreme je u Srbiji bilo teško pronaći posao, a pogotovo u brdskim i rubnim selima u trsteničkoj opštini. I Srećko je poput mnogih mladića iz tog kraja počeo da radi u kamenolomu i prodavao kamen, a to je težak posao i ne ostavlja prostor za muziku. Onda je postao trend da se u selima trsteničke opštine, kao i u mnogim krajevima Srbije pletu korpe i ostali predmeti od pruća koje su preduzimljivi ljudi prodavali i već u to vreme izvozili. Tako je i junak naše priče naučio da se bavi pletarstvom i na taj način obezbeđivao egzistenciju. Svi ti poslovi su uticali na to da gotovo dvadeset godine nije uopšte uzimao frulu u ruke.
Zašto i ja ne bih svirao i ja mogu ovako?
Ali život je i na primeru Srećka Perčevića pokazao da ono za šta smo predodređeni sudbinski uvek čuči u nama i čeka momenat da ispliva na površinu i odnese primat. U trenutku kada pronalazi posao kao vozač autobusa, i u svakodnevnom kontaktu sa muzikom sa talasa radija koji su u to vreme bili jako popularni i Srećku se vraća inspiracija. O tome nam kaže.
„Posle sam se zaposlio kao vozač i onda dok vozim uvek slušam na radiju te frulaše i onda se pitam- zašto i ja ne bih svirao i ja mogu ovako? Onda sam prvu frulu napravio od aluminijumske šipke koja je u autobusu držala zavese, pa je bilo nekih slupanih autobusa i ja onda uzmem komad , napravim frulu i počnem da sviram“– dodaje naš sagovornik!
I od tada je uspeh sinonim za Srećka Perčevića iz Veluća kod Trstenika. Srećko je učestvovao i pobeđivao na mnogim saborima narodnog stvaralaštva, između ostalih na Saboru frulaša Srbije pod nazivom „ Oj Moravo“, u Prislonici kod Čačka, i na manifestaciji „ Dani Save Jeremića“ u Ražnju. Osvojio je mnogo priznanja i nagrada. Najviše se kad je muzika u pitanju ponosi svojim unukom Darkom Perčevićem koji je, kao što je pomenuto na početku priče o ovom samoukom vrhunskom muzičaru, na doktorskim studijama u Cirihu, u klasi čuvenog profesora Matijasa Milera, ali se ponosi i sa svoja dva napisana dela „Priručnika za nastavu frule“, i „Udžbenika za frulu, dvojnice i okarinu“ koji se i danas puno traže na tržištu i iz kojih uglavnom uče svi frulaši.
U našem nedavnom razgovoru smo ga pitali da li ima novih učenika, i da li još svira?
„15. septembra u jutarnjim satima ulazim u devetu deceniju života“, – kaže nam čika Srećko. „Nemam više učenika, dosta je, ali sviram svakodnevno, slobodno me pozovite da nastupam….“
S obzirom na to da on izrađuje vrhunske instrumente interesovalo nas je i kako ide prodaja.
„Frule koje ja izrađujem su od jako skupog i kvalitetnog drveta tako da njih zaista kupuju samo vrhunski umetnici i studenti i oni koji se ozbiljno bave muzikom“– odgovara umetnik!
Ako vas put nanese u ovaj kraj Srbije, bilo da ste ljubitelj lova, šetnje u prirodi ili dobrog vina i mineralne vode, obavezno pitajte za čika Srećka Perčevića iz Veluća i zamolite ga da vam odsvira nešto iz svog bogatog repertoara. Vratićete se u svoj zavičaj oplemenjeni !
Sagovornik: Srećko Perčević – selo Veluće
Komentari