Dok seljake ubijaju niko ne sme da se češlja

Ni posle skoro mesec dana nema traga ni glasa o tome ko je ubio četvoro meštana, seljana, poljoprivrednika i čestitih ljudi iz zaseoka Vratna u selu Jabukovcu kod Negotina. Imam utisak da se zbog toga VIŠE ZABRINUO KOSMOS nego oni koji su zaduženi i plaćeni da brinu o bezbednosti građana. Posebno onih koji su se skućili na kraj sela, preko sedam brda i reka, pored granica gde i dalje čuvaju žar na svojim i ognjištima predaka. Da situacija bude dodatno nepovoljnija i tmurnija ovo se dešava u vreme dok se vodi nacionalna kampanja kako sačuvati srpska sela i u ista vratiti mlade ljude.

Bez obzira što se ovo desilo u već OBELEŽENOM, odnosno UKLETOM selu Jabukovcu u kojem je pre 12 godina u jednom danu život izgubilo DEVET meštana a dvoje povređeno, loše su i zabrinjavajuće takve vesti. U najnovijem slučaju nije ništa za bajanje i prozivanje nekih čudnih okolnosti i „sila“. Atmosfera se može, tek delimično, popraviti posle pronalaženja ubice ili više njih kao i utvrđivanja motiva koji su ih doveli na vrata zaseoka Vratna u kojem su bukvalno STRELJANI Raja Kazimirovič, njegova majka, sestra i setričina. Tabloidi, ali ne samo oni, posle prvih udarnih informacija i priča „začinjenih“ raznoraznim pretpostavkama, i naravno, neizbežnim senzacijama brzo su digli ruke od Jabukovca. Šta je bio razlog tome ne treba puno mudar i zaključiti: da niko od ubijenih nije bio viđeniji član neke stranke ili Upravnog odbora u državnom javnom preduzeću. Mimo tog PRAZILUKA njih ne zanima običan, bolje reći, ARMATURNI ČOVEK ovog društva, njegove životne sudbine i izazovi.

U prelistavanju mogućih motiva za ovo svirepo ubistvo nisam uspeo da nađem nikakav jasniji povod, jer se radilo o skromnoj seoskoj porodici koja je u potpunosti bila posvećna poslovima na svom domaćinstvu. Za te potrebe uz žuljevite i vredne ruke imali su, pored ostalog, čak tri traktora. Da li su Raji i njegovim najbližim glave došle pare i nekakvi „zlatni ćupovi“ treba da utvrde oni koji su za tako nešto obučeni i imaju efikasne alate u svom radu. Blizina granice jeste problem, ali ni takva okolnost se ne može prihvatiti kao izgovor što istraga tapka u mestu i gubi svoju nit.

U Srbiji sela ODAVNO GORE dok se BABA, čitaj VLAST, i dalje češlja. Nervoze i nezadovoljstva koja dolaze sa neadekvatnim regresima, subvencijama ili otkupnim cenama su „ubod“ komarca u odnosu na ubistva, fizička maltretiranja, prebijanja i pljačke domaćih seljaka, odnosno paora i poljoprivrednika. Ubistvo iz koristoljublja istog momenta mora da upali sve CRVENE LAMPICE nadležnih institicija i službi, jer svaka relaksacija, ignorisanje ili guranje pod tepih takvih događaja može da ostavi dugoročne posledice. Da, primera radi, mladi Vojvođani nastave sve glasnije da govore: “Kako žele da žive i rade na salašima, ali pod uslovom da se oni nalaze u centru Novog Sada“. Podsetiću uz pomoć uvaženog pesnika Petra Žebeljana i na savete nekih svetskih umova o potrebi čuvanja sela i obrađivanja okućnice kao što su Volter koji je govorio: OBRAĐUJ SVOJ VRT, odnosno Ničea koji je poručivao: O , MLADI OSTANITE VERNI ZEMLJI. Događaj iz Jabukovca, mogao bi, mnogo toga da poremeti.

Ruralno, odnosno seosko područje dodatno RANJIVIM čini i to što u njemu živi veliki broj staračkih domaćinstava. U pitanju su pošteni, gostoljubivi, ali i lakoverni ljudi.Reč je o generacijama, kako piše Petar Žebeljan: „Kada je seljaku najveći događaj bio da ode u vojsku. To mu je ujedno bila i jednina prilika da vidi svet.“ Hoću da kažem da stariji ljudi sa godinama gube opreznost i lako se desi da u šali ili uz „zidarsko“ pivo ispred seoske prodavnice „provale“ nekog od meštana kako je, navodno, zaradio veliki novac ili dobio sedmicu na lotou. To može da bude povod da lopovi „posete“ takve domaćine i „pošteno“ ih izmaltretiraju.

Svedoci smo da mediji i dalje u svojim „crnim hronikama“ često javljau o svakoraznim poharama, podvalama i drugim fizičkim nasrtanjima na imovinu pa i same stanovnike domaćih sela.Skoro svakog leta u poslednih nekoliko godina tokom letnjih meseci u više sela na području Bačke, meštani organizuju straže kako bi zaštitili svoje povrtanjake, voćnjake i drugu letinu od drskih lopova.Šta u redosledu nakaradnih koraka za rešavanje ovakvih problema treba oćekivati?Posezanje za otvaranjem SOS telefona ili da organi zaštite i gonjenja takve situacije efikasno rešavaju!? Kada se dogodi Jabukovac onda ni češanje ni češljanje, nanogice i slična „bižuterija“ NEMAJU NIKAKVO POKRIĆE.

Hoće li, možda, u sprečavanju ovakvih nemilih događaja biti od korisi uspešna obnova zemljoradničkih zadruga u Srbiji? Ubeđen sam da takvo pitanje nije besmisleno iako se u zadrugama najviše toga vrti oko novca, pojedinačnih i grupnih interesa. Za dve i po godine formiranih 550 seoskih zadruga je izvanredan i neočekivan uspeh. Lično ih, pored ostalog, vidim i kao MALI KINESKI ZID za egzistencijalnu i fizičku zaštitu seljana. Jer, kako su objasnili iz Nacionalnog TIMA, nova zadruga podrazumeva radikalan i savremen preobražaj sela izjednačavajuči ga sa gradskim naseljima po infratrukturi, putnoj mreži i svim drugim sadržajima za normalno i ispunjeno funkcionisanje tamošnjeg stanovništva. Dakle, nema onda razloga da uz: seoske crkve, pošte, zadruge, škole, vrtiće, košarkaška i fudbalska igrališta ne bude i mesta za mini POLICIJSKE STANICE za jedno ili više sela, zavisno, od njihove geografije. Neko će reći bolje VETERINARSKA AMBULANTA ili NOVI DOM KULTURE... Ja i to podržavam, ali posle Jabukovca ne odustajem od policije, bez obzira, hoće li dok pišem ovu kolumnu na krvavim rukama ubica škljocnuti „lisice“!

Izvori informacija:Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten za poljoprivredu i selo SANU

Autor Kolumnista Budimir Budo Novović U novinarskim vodama sam više od tri decenije. Iskustvo sam stekao u dnevnim listovima "Ekspres politika" i "Politika". Uveren sam da, uz talentovane i odvažne građane, Srbija nema ništa značajnije od poljoprivrede. Budimir Budo Novović