Očuvanje starih sorti biljaka i pravo poljoprivrednika da slobodno koriste i razmenjuju seme postaju sve važnije teme u savremenoj poljoprivredi. U vreme kada globalno tržište nameće hibridne i komercijalne sorte, autohtone sorte predstavljaju ne samo deo kulturnog nasleđa, već i osnovu za očuvanje biološke raznovrsnosti i poljoprivredne nezavisnosti.

Umrežavanje – ključ za očuvanje semena i znanja

Na radionici održanoj u Valjevu, koju su organizovali Ekološki pokret „Okvir života“ i Institut za kukuruz „Zemun Polje“, predstavljena je inicijativa za formiranje mreže za biljne genetičke resurse. Učesnici su saznali kako se mogu obnoviti stara stabla, sačuvati lokalne sorte i seme, i zašto je važno da se aktivnosti u ovoj oblasti pokreću od samih poljoprivrednika i lokalnih zajednica. Razgovaralo se i o pravu na seme, slobodnoj razmeni semena, kao i o praktičnim aspektima kalemljenja i očuvanja voćaka.

Možda vas zanima

Novi zakon o semenu: Stroža kontrola, jasnija pravila i zaštita domaće proizvodnje

Ratarstvo

24/10/2025

Organizatori ističu da je ovo tek prvi korak ka formiranju mreže koja bi povezala pojedince i institucije širom Srbije – od proizvođača i naučnika do savetodavnih službi i lokalnih inicijativa.

Kako objašnjava dr Ivana Radović iz Ekološkog pokreta „Okvir života“, značaj umrežavanja je u tome što doprinosi celovitom rešavanju problema, ”аko se ovom temom bavi samo jedna grupa, na primer naučnici, problem se posmatra iz jednog ugla. Zato je važno da svako sa svog aspekta kaže šta su stvarni problemi’’.

 ‘’Problemi poljoprivrednika često nisu prepoznati od strane donosilaca odluka. Lepo je pričati o digitalizaciji, ali mnogi još uvek imaju mehanizaciju iz osamdesetih godina, bez mogućnosti navodnjavanja i pristupa vodi. Naučnici mogu da pomognu tako što će obezbediti podatke o kvalitetu starih sorti i komunikaciju sa potrošačima, a savetodavne službe da usmere proizvodnju tako da mali proizvođači budu konkurentni sa svojim unikatnim sortama.

Stare sorte voća: Riznica vitamina bez pesticida

Udruženja građana mogu da okupe ljude i daju strukturu ovim inicijativama, ali najvažnije je znanje koje nose sami poljoprivrednici’’ ističe Radovićeva, asistent sa doktoratom i viši saradnik Poljoprivrdnog fakulteta u Zemunu.

Po njenim rečima, poljoprivrednici su nosioci neprocenjivog znanja o starim sortama, jer su živeli sa njima decenijama i poznaju svaki aspekt njihove proizvodnje. To znanje, kako kaže, treba pretočiti u nauku – da bi bilo sačuvano, klasifikovano i iskorišćeno za dobrobit proizvođača.

Pravo na seme – temelj poljoprivredne nezavisnosti

‘’Stare sorte pripadaju svima. I one nemaju vlasnika, za razliku od hibrida koji imaju svoga autora, koji je potpisan, gde imate kesicu koja se kupuje u radnji. Stare sorte su potpuno drugačije i ako hoćemo nezavisnost hrane, moramo je dobiti na ovaj način. Zašto?

Jer svi pričamo vratiću se na selo, proizvodiću hranu, ali kome pripada to seme koje ide u zemlju? Bitno je da budemo nezavisni, da imamo svoja semena koja ne pripadaju nikome, odnosno pripadaju svima, koje možemo slobodno koristiti’’, kaže Ivana Radović.

Ekološki pokret „Okvir života“ nastao je 2013. godine u mioničkom selu Paštrić, da bi nakon šest godina osnovali prvu lokalnu banku semena u Srbiji, u kojoj se danas čuva vise od 400 starih sorti voća i povrća.

Radionica je realizovana u okviru projekata „Jačanje kapaciteta lokalnih zajednica za očuvanje biodiverziteta i tradicionalnih znanja“, koji sprovodi Ekološki pokret „Okvir života“, i „Umrežavanje žena za oživljavanje starih sorti“ Instituta za kukuruz „Zemun Polje“. Projekat Instituta ima za cilj promociju starih sorti koje obiluju genetskim diverzitetom, „stojeći kao brana protiv savremenih trendova koji forsiraju uniformne sorte“.

Stare sorte jabuka vraćaju se u valjevski kraj – UKUSNIJE su, otpornije i idealne za preradu!

‘’Projekat je fokusiran na žene, jer se one najčešće nalaze u baštama i čuvaju male površine sa starim sortama. Suština je u prenošenju znanja sa institucija na građane i uključivanju svih zainteresovanih u istraživanje i očuvanje semena.

Mladi mogu da nauče kako da uzmu i sačuvaju seme biljaka od svojih baka ili tetki, ali i da postanu nosioci svesti o biodiverzitetu i kulturnoj baštini. Građani koji žele da učestvuju mogu da pomognu u popularizaciji starih sorti, očuvanju njihovog kvaliteta i značaja, ali i u izradi jedinstvenog inventara ovih sorti u Srbiji, što do sada nije postojalo ‘’, kazala je Marija Katabaković iz Instituta za kukuruz „Zemun Polje“.

Naša sagovornica dodaje da akcija treba da bude sveobuhvatna, na nivou cele države, a pre svega, treba se bazirati na mladi naraštaj, kroz razne edukacije, radionice, pa čak uvođenjem i nekih novih predmeta, promovisati ekologiju i biodiverzitet.

Stare sorte kao genetsko blago i čuvari tradicije

Stare sorte biljaka predstavljaju pravu riznicu biološke raznovrsnosti i nezamenljiv su resurs za budućnost poljoprivrede. One su, kako ističu stručnjaci, čuvari nutritivnog i tehnološkog kvaliteta, ali i otpornosti na biotički i abiotički stres, što ih čini dragocenim u uslovima klimatskih promena i nestabilnih proizvodnih uslova. Pored toga, stare sorte imaju veliki značaj za dalje oplemenjivanje biljaka, kao i za proizvodnju.

Kao primer stare sorte koja i dalje izaziva veliko interesovanje, dr Vojka Babić, naučni savetnik u Institutu za kukuruz „Zemun Polje“, navodi poznati kukuruz osmak. Njegovo brašno, kaže, odlično je za pripremu tradicionalnih proizvoda kao što su proja, kačamak i cicvara, pa ga mnogi poljoprivrednici žele ponovo da gaje.

Međutim, sa pojavom hibrida ove stare, slobodno-prašljuće sorte postepeno su potisnute iz proizvodnje, a do njihovog pravog, autentičnog semena danas je teško doći, jer sistem ne omogućava njihovu prodaju i šire gajenje.

‘’Razlog je u tome što ove sorte, iako veoma cenjene po kvalitetu i ukusu, imaju slabije agronomske osobine, pre svega manji prinos. Zbog toga ne mogu biti uvrštene na sortne liste. Ipak, mnogi naši seljaci i dalje gaje svoje stare populacije osmaka, uglavnom za sopstvene potrebe, jer se proizvodnja za tržište ne isplati.

Ako rodi jednu do dve tone, a ulaganja su ista kao kod hibrida, niko neće da ga gaji za prodaju. Mi imamo obavezu da te sorte čuvamo i da njihove dobre osobine nastojimo da ugradimo u savremene hibride. To i radimo, koliko je moguće, ali, kao što često kažemo, kvalitet i kvantitet retko idu zajedno – zaključuje dr Vojka Babić.

U ovom Institutu već više od pola veka postoji banka gena koja predstavlja jednog od najvažnijih čuvara poljoprivrednog nasleđa na ovim prostorima. Osnovana šezdesetih godina prošlog veka, ova banka danas čuva više od 2.200 uzoraka starih populacija i sorti kukuruza koji su se nekada gajili na prostorima bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.