Provozao sam se autom kroz par tamnavskih sela s ciljem da obiđem nekoliko domaćinstava u Zvizdaru, Sovjaku i Brezovici. Glavni put je asfaltiran, putevi koji vode do domaćinstava nisu. Čitavim krajolikom dominiraju najloni razvučeni preko metalnih ramova. Tek ponegde ugledam moderan, „skup“ plastenik.
Zastao sam na brežuljku da sa uzvišenja pogledam kraj u koji sam stigao. Na prvi pogled učinilo mi se kao da se predamnom nalazi ogromna vodena površina od koje se odbijaju sunčevi zraci – takvu optičku varku stvaraju kilometri razapetog najlona koji se talasa na vetru.
Možda vas zanima
U ovim plastenicima sada se beru rane tikvice, keleraba, praziluk. Roba se sprema za beogradske pijace, neka domaćinstva je odnose sama, a sve češće po nju dolaze nakupci.
Stigao sam u domaćinstvo Ignjatovića. Roditelji moga sagovornika Marka ostali su bez posla u valjevskom „Krušiku“ i pre desetak godina doneli odluku da se presele u Zvizdar i pokušaju da žive od svoje „bašte“. Od najmlađeg do najstarijeg člana domaćinstva, svi učestvuju u proizvodnji.
Deca, iako još nemaju dovoljno godina da polažu za traktor, vešto upravljaju njime, znaju sve o proizvodnji povrća, kako se proizvodi rasad, i kada se rasađuje, i kada se bere, i kako se pakuje za prodaju. Odraslim članovima domaćinstva šake su velike, snažne, ogrubele. Koža na licu i potiljku preplanula, izborana od vetra i sunca. Svi su u gumenim opancima. Rade vredno, bore se sa prirodom, proizvode vagone hrane koju „guta“ Beograd.
Nisam mogao da odolim a da ne upitam: „Nisam video ni jednu hladnjaču, gde čuvate robu?“ „Pa nigde, prodajemo je odmah.“ Na to uzvratih pitanjem: „Da li vam je potrebna i da li ste razmišljali o izgradnji?“ „Naravno da nam je potrebna, pre nekoliko godina nas dvadesetak kupili smo hektar zemlje i tu smo stali.“
Prošle godine oluja je uništila mnoge plastenike i biljke ispod njih, sada ih muče uvoznici koji robu donose iz Albanije. Klima je blaža pa albanska roba ranije stiže, a našu državu baš briga da zaštiti domaćeg proizvođača, briga je i za vagone hrane koja se ovde proizvede, briga je i za bilo kakvu pomoć ljudima koji žive od svoga rada.
Obišao sam još nekoliko domaćinstava, sve vredni, radni ljudi, žive od svoga rada, priča ista.
Kasno popodne krenuo sam nazad ka Beogradu. Program na radiju prekidaju vesti. Slušam i čujem izveštaje o raznim investitorima i dobrobitima koje nam oni donose. Pada mi na pamet da li bi možda bilo bolje da 10.000 evra damo ljudima koji žive od svoga rada, upošljavaju porodice, rade i stvaraju, napreduju i ambijent u kome živimo čine osmišljenijim i lepšim…
Autor: Dejan Jovanović
Komentari