U jeku nezadovoljstva domaćih mlekara, ministar poljoprivrede Dragan Glamočić najavio je uvođenje oznake „100 odsto iz Srbije“ i strože kazne za zloupotrebe. Kampanje ekonomskog patriotizma nisu novost, a slične poruke godinama se ponavljaju u Srbiji, ali i u regionu. Da li ovakve mere zaista podstiču domaću proizvodnju i menjaju navike kupaca?
Kako se može zaključiti iz najava ministra poljoprivrede Dragana Glamočića potrošačima će novim znakom biti skrenuta pažnja o čisto domaćem poreklu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Možda vas zanima
Najmanje šest godina unazad, međutim, u marketima se domaći proizvodi razlikuju žigom „Čuvarkuća“. Privredna komora Srbije 2020. je pokrenula projekat „Stvarano u Srbiji“ i osmislila ovu oznaku kako bi pružila podršku domaćim proizvodima i proizvođačima.
Od 1. aprila 2022. godine neophodno je deklarisanje domaćeg mesa natpisom „Proizvedeno u Srbiji“. Od ministra Glamočića krajem prošle godine, međutim, čulo se da će i ova uredba na doradu. U planu je nova Uredba o deklarisanju mesa i mesnih prerađevina, prema kojoj će status “domaćeg” imati samo meso koje je, od klanice do prerađevine, proizvedeno u Srbiji.
Kupci favorizuju domaće
Prvo pitanje je svakako koliki su dometi ovakvih akcija. I imaju li smisla baš za sve artikle. Iskustvo potrošačkih organizacija kaže da kupci vole domaće proizvode.
„Kod nas se nažalost niko nije bavio istraživajem o efektima takvih akcija. U drugim zemljama potrošači shvataju takve apele i daju prednost domaćim proizvodima. Mi smo potrošačko društvo tek 20 godina. Svest se polako menja. I naši kupci sve više daju prednost domaćem, ali nemamo istraživanje da li to rade isključivo zbog porekla“, kaže Mladen Alfirović, stručnjak za potrošačka prava.
Zaštita domaće proizvodnje, međutim, ne bi imala smisla u svim industrijama.
Marketinški trikovi na deklaracijama: Kako nas ambalaža hrane lako zavede?
„I u svetu je ovaj odnos prisutan pre svega u sektoru prehrane. To ne bi imalo smisla kod tehnike i garderobe. U ovim sektorima je uvoz prisutan 90 odsto. Važno je da te oznake prati sledljivost koja pokazuje da je proizvod stvarno iz Srbije. Neki suhomesnati proizvodi, odnosno mesne prerađevine, to možda nisu. U prilog tome idu podaci o uvozu svinjskog mesa. Kod deliktesa ta oznaka mora da znači da je i sirovina, sveže meso, iz Srbije“, jasan je Alfirović.
Naglašava da Ministarstvo poljoprivrede mora da bude garant da je i sirovinska baza iz Srbije.
„Kod suhomesnatih proizvoda najveći procenat sirovinske baze se uvozi. To stvara sumnju kod potrošača da bi to mogla biti obmana. Da bi imalo smisla, mora da bude ispraćeno kontrolama i kažnjavanjem nesavesnih da ne bi došlo do zloupotrebe. Tako bi se potpuno poljuljalo krhko poverenje potrošača“, zaključuje Alfirović.
Trgovci vide razliku
Od Ministarstva poljoprivrede, nažalost, nema informacije da li postoje analize neke od dosadašnjih akcija promocije domaćih proizvoda. Jesmo zato od trgovaca. I oni vide razliku. Većina zato i ima makar koji kutak rezervisan sa ukuse i brendove srpskog kraja.
„Oznake poput „100 odsto iz Srbije“ i „Čuvarkuća“ daju dodatnu vrednost i mogu uticati na odluku kupca“, kažu nam u Univereksportu. „Posebno u kategorijama svežeg mesa, mlečnih proizvoda, voća i povrća. Pokretač rasta prodaje svakako su i cena, kvalitet, dostupnost i promocije u prodajnom objektu. Iz našeg iskustva, jasno označavanje porekla ima pozitivan efekat kada je deo šire, pažljivo osmišljene ponude“.
U Lidlu objašnjavaju da je njihov motiv za podršku nacionalnim oznakama veća transparentnost i strateška podrška domaćem lancu snabdevanja i lokalnim dobavljačima.
„Tako i potencijalno uvođenje oznake „100 odsto iz Srbije“ vidimo pre svega kao alat za bolju informisanost kupaca i podršku lokalnoj privredi. Ne nužno kao komunikacioni metod koji za cilj ima povećanje prometa“, kažu u Lidlu.
„Smatramo da je od važnosti da potrošač na samom rafu dobije jasnu informaciju o poreklu proizvoda. U tom smislu, unutar prodavnice koristimo oznake kao što je to “Čuvarkuća”, ali i naše interne oznake koje potvrđuju, između ostalog, i kada je proizvod domaćeg dobavljača, kao kod kategorije mesa, primera radi, gde imamo oznake za 100% meso iz Srbije“.
Utisci kupaca
Potrošačke navike i raspored kriterijuma su prilično individualan izbor. Milena Sretenović iz Beograda tako poverenjem nagrađuje pre male domaće proizvođače garderobe i vina nego hrane.
„Kod garderobe gledam da kupovinom pomognem domaću proizvodnju. Naročito malih brendova koji se tek razvijaju. Slično je i sa vinarima. Gledam da li je vino proizvedeno u Srbiji, jer je sve kvalitetnije. Kada je reč o prehrambenim proizvodima, skoro nikada ne gledam da li ima domaću oznaku. Nemam tu naviku. Kupujem namirnice koje volim i na koje sam navikla. Kod nekih proizvoda, više poverenja imam u stranu robu. Verovatno zbog strože kontrole kvaliteta“, kaže Milena za Forbes.
Iz istog razloga vodi računa i kada je reč o malim poljoprivrednim proizvođačima. Ne kupuje ako nije sigurna u kvalitet i ispravnost.
„Neke domaće stvari volim da kupim jer su kvalitetne i ukusne. Ali nešto mi smeta. To je cena. Kao da su od zlata. Najpre mislim na one koji prodaju na kućnom pragu. Nemaju nikakve druge troškove osim proizvodnje, a cene su prevelike“, smatra Milena Sretenović.
Upravo iz tog paradoksa ni Nataša Jeftović ne bira uvek domaće. Ona, pak, smatra da je najveći disbalans u garderobi. Cena ne odgovara uvek kvalitetu.
Kraj LAŽNIM mlečnim proizvodima u Srbiji – Počele inspekcije i obaveza JASNOG deklarisanja!
„Volim da kupim domaće zbog podrške domaćoj proizvodnji, ali ova priča ima nekoliko strana. Upravo predznak domaće nekada znači i skuplje, ali ne i kvalitetnije. Domaći proizvođač verovatno nije kriv što ga ta proizvodnja, recimo vina, ali i mesa, drugih prehrambenih proizvoda, zatim garderobe i obuće, košta mnogo više. Onda francusko, špansko ili kalifornijsko vino iz marketa bude jeftinije, a možda i kvalitetnije. Ručno rađene cipele domaće proizvodnje koštaju kao da su od krokodilske kože. Pa, opet, neki strani brend po istoj ceni i dalje je kvalitetniji“, misli Nataša.
Već viđeno
Tokom godina bilo je mnogo inicijativa „Kupuj britansko“, iako je poslednju ideju da se tako odgovori na američke carine vlada odbila. Možda najpoznatija, saznajemo iz BBC teksta iz 2011. godine, bila je kampanja „Podržavam Britaniju“ krajem 1960-ih.
„Počela je u decembru 1967. godine kada se pet sekretarica u kompaniji za ventilaciju i grejanje dobrovoljno prijavilo da radi dodatnih pola sata dnevno bez plate. Kako bi dale svoj doprinos posrnuloj ekonomiji. Kampanja je počela da živi svojim životom i u roku od nedelju dana, druge kompanije su sledile taj primer“, navodi se u tekstu „Kupuj britansko: Zašto nema nove kampanje“.
Akcija je, međutim propala posle nekoliko meseci. Uskoro se pojavila ploča „Kupuj britansko“, prodata u samo 7.319 primeraka. Slične akcije u bližoj prošlosti pokretali su trgovci i proizvođači, ali ne i zvaničnici. Jer šta bi bilo kada bi i uvoznici britanske robe razmišljali na isti način.
Izvor: Forbes
Komentari