Branje gljiva može biti zabavno, korisno i pružiti ukusan obrok po niskoj ceni. Međutim, tačno prepoznavanje vrsta je od presudnog značaja, a važno je i ostaviti dovoljno pečuraka za divlje životinje. U prirodi postoji ogroman broj gljiva, ali nisu sve jestive. Neke koje su jestive lako se mogu pomešati sa onima koje nisu. Upozorenje: budite izuzetno oprezni pre nego što pojedete bilo koju pečurku iz prirode. Najbolje je da pohađate kurs ili se dobro informišete iz pouzdanih izvora! U nastavku se nalazi vodič kroz neke od najčešćih i lakše prepoznatljivih vrsta pečuraka.
Vrganj (Boletus edulis)
Poznat i kao cep ili kralj šume, ova pečurka se često može pronaći u mešovitim šumama. Kapa je smeđe boje, poluloptasta, i obično dostiže prečnik od 8 do 20 cm. Drška je bela do svetlosmeđa, ponekad prošarana prugama.
Možda vas zanima
Umesto listića, ima cevčice koje su kod mladih primeraka bele ili krem, a s godinama postaju žućkaste ili sivkaste.
Meso je belo i ne menja boju kada se preseče. Vrganj raste od sredine juna do kraja oktobra i odličan je kada se suši ili koristi u supama, sosevima i čorbama. Mladi vrganji su ukusni i sirovi – u salati.
Ježevka/Ježevica (Hydnum repandum)
Ova zanimljiva pečurka raste u grupama na tlu ispod listopadnog i četinarskog drveća. Može se pronaći od sredine juna do kraja oktobra. Kapa joj je ružičasto-bež do narandžasto-ružičasta, nepravilnih ivica i prečnika od 5 do 15 cm.
Vodič za uzgoj pečuraka u kućnim uslovima
Umesto listića ima sitne bodljice, po čemu je i dobila naziv ježevača. Drška je svetlija od kape i često pomerena u stranu. Meso je čvrsto, svetložute boje, a ukus najbolje dolazi do izražaja kada se pečurka polako termički obradi. Može se i sušiti ili zamrzavati.
Beli jarčić (Coprinus comatus)
Vrlo česta, ali manje cenjena pečurka jer je jestiva samo dok su listići još svetli, pre nego što se pretvore u tamnu, „mastiljavu“ tečnost (otuda i naziv – „mastiljarka“). Raste od avgusta do novembra, najčešće po travnjacima, pored puteva i staza. Bela kapa visine 5–12 cm ima vlaknaste ljuspice, a drška je šuplja i visoka, sa tankim prstenom koji se često spusti naniže.
Listići su beli, zatim pocrne i na kraju se otope u crnu tečnost.
Vilin klinčac/Supača (Marasmius oreades)
Vrlo česta vrsta koja raste u prstenovima po travnjacima, odakle potiče i naziv. Može se sakupljati od maja do novembra. Kapa je bež boje, veličine 2–5 cm, u početku zvonasta, kasnije spljoštena sa blago talasastim ivicama. Drška je tanka, čvrsta i iste boje kao kapa.
Listići su beli, kasnije kremasti i retki, a meso je tanko i belo. Lako se suši, pa je omiljena među beračima pečuraka.
Lisičarka (Cantharellus cibarius)
Jedna od najpoznatijih i najukusnijih divljih pečuraka. Ima žutu boju žumanca, čvrstu teksturu i karakterističan voćni miris. Raste na kiselkastim i vlažnim zemljištima, ispod listopadnog i četinarskog drveća, od sredine juna do kraja oktobra.
Skriveni dragulji prirode: Vlasina puna pečuraka i divljih borovnica
Kapa je lobusna, prečnika 3–10 cm, sa uvučenim ivicama koje vremenom postaju talasaste. Drška je kratka, čvrsta i iste boje kao kapa. Meso je svetlije žuto i ne menja boju kada se preseče. Lisičarka je odlična za sporo dinstanje u sosevima ili supama, a može se i sušiti ili zamrzavati bez gubitka ukusa.
Napomena:
Branje pečuraka je prelep način da provedete vreme u prirodi, ali i aktivnost koja nosi određeni rizik. Mnoge otrovne vrste mogu izgledati gotovo isto kao jestive. Zato nikada ne berite i ne konzumirajte pečurke koje ne prepoznajete sa sigurnošću.
Uvek se posavetujte sa iskusnim beračima ili stručnjacima, i pridržavajte se pravila da prirodi vratite deo onoga što uzimate — jer i životinje zavise od tih plodova šume.
Izvor: Permaculture
Komentari