Mali i veliki proizvođači – sitni i krupni posedi. Za sve njih zajedničko – zemlja.
Zemlja se radi, obrađuje, ona se kupuje, nasleđuje… Svaki srpski domaćin, proizvođač, bio mali ili veliki, od malena je učen da zemlju treba čuvati i obrađivati. Ona nas je održala u teškim vremenima, hranila vojnike, buduće doktore, inženjere. Zemlja se ne prodaje.

Ali nova vremena, novi uslovi, ceo svet se okreće, menja pa i sama poljoprivreda kao neizostavni deo savremenog društva.
Kako danas u ovoj tržišnoj ekonomskoj situaciji koja je mnoge dovela ne do pitanja kako održati kontinuitet u proizvodnji, nego jednostavno kako opstati.

Za sitne proizvođače možda je to i najbezbolnije. Jer u praksi je situacija da mala gazdinstva raspolažu sa sitnim posedima i zastarelom mehanizacijom. I tu se dešava sledeća situacija:

• da svoje posede, parcele ponude u zakup drugim, većim proizvođačima, što mnogi i rade;
• da svoju proizvodnju minimiziraju tj. da deo zemlje ostave u parlog da malo odmori što je i preporučljivo, a i taman toliko da se sačeka iduća sezona i da se vidi u kom pravcu sve to ide i čemu se mogu nadati;
• da se udruže sa ostalim proizvođačima koji su u njihovom rangu, neki vid kooperacije, što je u praksi poslednji godina takođe dosta zastupljeno.

Država je pitanje zakupa, rešila vrlo jednostavno. Na koliko god godina da se neko zemljište daje u zakup, država se ogradila na način da joj se mora platiti prva i poslednja godina zakupa. Na ovaj način se ostavlja alternativu, da ukoliko dođe do otkaza zakupa, ostaje dovoljno vremena do početka naredne sezone da se pronađe sledeći zakupac, a da se pri tom ne izgubi ništa.

Ovaj model su prisvojila i mnoga druga preduzeća i firme koje se ne bave poljoprivrednom proizvodnjom, a u svom posedu imaju dosta zemlje koju daju u zakup.

Fizička lica koja u svom posedu imaju dosta hektara zemlje koje izdaju, kada bi došla u situaciju da im se otkaže zakup, automatski bi morala da smisle i drugi način da se ovakva iznenadna situacija reši.

Jedan od načina je da se smanji cena zakupa, ako treba i prepolovi, jer poenta je da se prevashodno moraju pokriti prateći troškovi. U ovom slučaju, na primer, porez na zemljište, jer judi koji raspolažu sa velikim površinama zemlje plaćaju ozbiljne cifre na teret poreza.

U ovim situacijama, gde su velike površine i visoki troškovi, nema opcije odmora, parloga. Zemlja se mora izdati. Vlasnici svoju zemlju oglašavaju preko raznih medija, pa je česta situacija, da u zakup ulaze ljudi iz drugih opština i gradova.

Konkretno na teritoriji Surčina je poslednjih par godina prisutan veliki broj proizvođača iz Šapca, Valjeva, Uba i Sremske Mitrovice koji uzimaju zemlju u zakup, kako privatnu tako i državnu.

Jedino ko može sebi da priuštiti ’’luksuz’’ da zemlju ne da u zakup, da je ostavi u parlogu, pa i na duži niz godina je država. Ali to je neka druga strana medalje.
Međutim, činjenica je da poljoprivredna proizvodnja nikad neće stati i prestati, kao što i nije u mnogo težim vremenima i situacijama.

Promene će se dešavati i izazovi će biti sve veći i zahtevniji iz godine u godinu, ali se mora pronaći model i za jednu i za drugu stranu. Stalno se treba raditi na tome da svemu mora postojati alternativa i kontinuitet.