Malo je novinara koji su se tako predano, strastveno, sugestivno i znalački bavili poljoprivredom i selom kao što je to činio Zaharije Zare Trnavčević, koji se u nebesku redakciju preselio pre pet godina.
Izvanredno je poznavao naše ljude koji prevrću, obrću, miluju i psuju zemlju. Razumeo je do tančina njihove ambicije, neskrivene i potajne želje, hrabrost, ali i strahove. Čitao im je iz žuljeva na rukama lepe, ružne, kraće i duže sudbinske izveštaje. Hrabrio ih, podržavao i objašnjavao da rade izuzetno težak i nadasve častan posao. Svaku vlast koja se neodgovorno odnosila prema poljoprivredi nazivao je režimskom. Zbog svega toga neko je dobro primetio da ZAHAREIJE TRNAVČEVIĆ (1926-2016.) nije poziv agrarnog novinara i hroničara izabrao sam, već da su to umesto njega učinila: polja i njive kao i oni koji ih obrađuju. Uostalom, ovaj rođeni Šapčanin završio je Učiteljsku školu.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Da se razumemo, posle pet godina od njegove smrti (13. januar 2016. godine) ne pišem nikakav naknadni nekrolog, već je ključni motiv podsećanje na njegovo istančano i višeslojno pisanje o srpskom agraru koje je aktuelno i danas koliko pre 10 ili 30 godina. Uz naglašeni multidisciplinarni pristup svim temama i pitanjima nastojao je da domaćeg poljoprivrednika izjednači sa ostalim građanima i ukaže na njihov nezamenljiv značaj u jednoj društvenoj zajednici, odnosno državi. I pored dugog izopštavanja, guranja na marginu, laganja, omalovažavanja kao i bezbrojnih „Ahilovih peta“ žestoko se opirao da ih bilo ko svrstava u kategoriju “građana drugog reda“. Naprosto, na putu između njegove misli i reči sve je bilo konkretno i jasno, bez ikakve „carine“!
Najširoj javnosti Zaharije je ostao upamćen sa nekoliko kultnih emisija koje su se bavile poljoprivredom i selom kao što su pre svega:“Znanje imanje“ naTeleviziji Beograd ( RTS), odnosno „Znanje na poklon“ emitovanoj na televiziji B92. Na stranicama dnevnih listova: Press, Blic, Politika i Večernje novosti, objavio je nekoliko stotina tekstova svih formi od priča, beleški i komentara do kolumni. Od tih brojnih rukopisa njegov kolega i prijatelj Risto Kostov, izabrao je one najzanimljivije i sabrao ih među korice knjige ZNANJE NA DAR. Desilo se to 2011. godine dok je Zaharije bio živ.
U startu sam se pitao zbog čega ovaj naslov knjizi kao da se radi o životopisu čoveka iz sveta nauke, a ne agrarnom hroničaru?!Ta dilema je kratko trajala, jer sam primetio da Zaharije, bukvalno u svakom drugom tekstu ili kolumni, savetuje i upozorava poljoprivrednike, pa čak i one među niima koji su se palcem potpisivali, da bez primene najnovijih agrotehničkih mera, saradnje sa strukom i interesovanja za primenu nauke u ovoj delatnosti-NEMA HLEBA. Da bi im približio kako je to u razvijenim agrarnim zemljama Evrope, naveo je zanimljiv primer iz Danske. Naime, tokom radne posete toj zemlji usred zime 2001. godine nije mogao da nađe slobodnu sobu u nijednom hotelu u Kopenhagenu i njegovim predgrađima. Saznao je da je razlog tome što su u toku seminari za tamošnje poljoprivrednike koji su popunili sve krevete. Još više ga je iznenadila informacija da svaki poljoprivrednik sam plaća troškove smeštaja a isto tako da iz svojih džepova izdvajaju značajnu sumu za honorare predavačima. Na kraju je dao i završno objašnjenje da su poljoprivrednici na ovaj susret sa agrarnim znalcima masovno došli DA KUPE ZANJE. NEKO NOVE RECEPTE A NEKO SAVETE SVE SA NAMEROM DA UVEĆAJU PROFIT U POSLU KOJIM SE BAVE.
Sa mnogim komentarima i dodatno lucidnim naslovima znao je da pojača, razdrma i prekori državu po pitanju određenih dešavanja u srpskom agraru. Još 2000. godine sa naslovom UZBUNA: UVOZIMO SENO, odnosno TUĐI ŠARAN NA NAŠOJ TRPEZI upozoravao je da zbog prisutne neiventivnosti, ali i sve agresivnijeg nastupa uvozničkih lobija počinjemo za velike pare da po belom svetu kupujemo sve i svašta. Čak i seno sa kojim bi, samo sa Pešterske vosoravni, mogli da snadbevamo pola Evrope. Još pre dve decenije je upozoravao da SELA UMIRU TIHO, da se URUŠAVAJU ZADRUGE, uprkos tome što je svima bilo jasno, da bez UDRUŽIVANJA nema napretka pa ni opstanka malih gazdinstava.Ta MALA gazdinstva tada su imala u proseku 3,5 da bi se to danas uvećalo na 6 hektara obradivog zemljišta. U zemljama EU takva gazdinstva poseduju nešto manje od 40 hektara. To je, verovatno, jedan od razloga zbog kojeg su domaći poljoprivrednici iskompleksirani i sa vrlo nisko podignutim poslovnim metama.Trnavčević to ilustruje pričom i podacima da je 2005. godine država izgradnju zalivnih sistema regresirala sa 400 miliona dinara. Na isteku godine, koliko je trajao regres, potrošeno je tek 90 miliona, odnosno 22,5 odsto od ukupne sume. Nažalost, i do danas je ostalo: DA POLJOPRIVREDNICI KIŠU DOŽIVLJAVAJU KAO DONACIJU NEBA.
Nepogrešivo je primetio da se građani Srbije, izuzetak nisu bili ni poljoprivrednici, NAJVIŠE RAZBACUJU SA VREMENOM I ENERGIJOM. Ove najvrednije resurse koje ima čovek troše kao da će prekosutra biti smak sveta.Nafte, primera radi, više se arči nego u Kuvajtu i to bez bitnijih efekata a u isto vreme imamo toliko biomase da bi dobijenom energijom od nje mogli da zaustavimo i najmanju potrošnju uglja.Tokom cele radne karijere Zaharije se žestoko borio protiv DRŽAVNE BIROKRATIJE koja je svojom bezosećajnošću, neefikasnošću i drskošću nastojala da u svakoj prilici i koraku zagorča život i rad poljoprivrednika i njihovih saradnika. Tako je pričom, odnosno kolumnom iz 2006. godine pod naslovom: ZA GINISA 247 PEČATA podsetio na slučaj preduzetnika iz Šapca, koji je naumio da izgradi savremenu hladnjaču. Njemu je bilo potrebno ČAK 2,5 GODINA da bi prikupio sve saglasnosti, dozvole i rešanja na kojima je „UDARENO“ NEVEROVATNIH 247 PEČATA. Po završetku te maratonske birokratske torture ZA SVEGA OSAM MECECI HLADNJAČA JE IZGRAĐENA i počela da prima na skladištenje prve količine poljoprivrednih proizvoda. Pitao je Zaharije zagušljivu birokratiju, resorno Ministarstvo i državnu vladu: GDE SU AKCIJE ZA SELJAKE? Smatrao je i sugerisao državi da su i oni imali na njih pravo kod više domaćih šećerana, mlekada i klanica koje su godinama i decenijama snadbevali sa sirovinama. Često, i po takozvanim ZAROZANIM, odnosno višestruko nižim cenama od tržišnih. I često uz beskrajno duga čekanja na isplatu.
Poseban osećaj, odnosno nerv imao je za sudbine i životna iskušenja onih ljudi koji su u potpunosti bili posvećeni poljoprivredi i svojim imanjima.Tako nije mogao da mu promakne slučaj sa mlađanim poljoprivrednikom Milanom Markovićem iz Malog Požarevca, koji je sutradan posle ženidbe 2006. godine otišao na auto pojacu i prodao svoj „mercedes“ kako bi kupio novih 130 ari zemlje radi proširivanja voćnjaka. Celo selo mu se smejalo smatrajući da je učinio nešto suprotno „kućnom redu“ u tim godinama kada su seljaci masovno prodavali zemlju da bi kupovali luksuzne limuzine mladeži, odnosno sinovima i kćerima i unucima. I priča ORDEN ZA NADNIČARA, uz sve ostale, ima Zaharijevu ključnu poruku: SVAKO KO RADI IMA ČEMU DA SE NADA. Naime, odren Prvog stepena za zasluge u poljoprivredi 2004. godine okačen je na grudi Anta Iličića iz sela Vajske u koje je stigao pre pola veka iz Sanskog Mosta (BiH). Ovaj bezemljaš radio je dugo kao nadničar da bi vremenom uz veliki trud ostvario svoju želju i san i postao vlasnik 700 jutara oranica uz koje se svake godine uzimao pod zakup još 2.000 jutara. U obrazloženju za visoko odlikovanje, pored ostalog, stajalo je da je za 15 godina, ovaj bivši nadničar, isporučio tržnih viškova pšenice i soje u količini od preko 100.000 tona.
Za naš agrar često je znao da kaže da je ŠUPALJ KAO ŠVAJCARSKI SIR. SVE RUPA DO RUPE, SVE SAMA SLABA MESTA. Za takvu situaciju govorio je da smo ponajviše sami krivi. Međutim, i u takvim okolnostima nalazio je poučne primere i savete da poljoprivrednici koji su klonuli duhom ne treba da se kockaju i odaju drugim porocima. Tako je Milija Aca Ignjatović, zemljoradnika iz sela Zvizdara kod Uba,ispričao a Zaharije zapisao ZBOG ČEGA SELJACI NE KUPUJU LOZOVE. Miliju je jednom zgodom njegov deda posavetovao: „SINKO, NE BACAJ PARE NA LOZOVE. NE IGRAJ LUTRIJU. KAO SELJAKU IONAKO TI JE SUĐENO DA SE CELOG ŽIVOTA KOCKAŠ.“
KAKO PRIMETI JEDAN OD NJEGOVIH BOLJIH POZNAVALACA: SVE ŠTO STOJI, ŠTO MRLJAVI I ZAMAJAVA IZAZIVALO JE KOD ZAHARIJA PREZIR I BES. SAMO ONO ŠTO KLIJA I RASTE I BORI SE DA PREŽIVI ZASLUŽUJE NJEGOVU PAŽNJU I PODRŠKU. SELJACIMA JE REKAO VIŠE, BLAŽE, OŠTRIJE I KORISNIJE NEGO BILO KO U NAŠEM(20 VEKU). NIJE ZAHARIJE BIO HRABAR ČOVEK, VEĆ NORMALAN-ZATO JE I REDAK.
KAO TAKAV BIO BI OD VELIKE KORISTI, PRE SVEGA, ZA OVOVREMENI AGRARNI ŽURNALIZAM KOJI JE POTISNUT ISPOD JAVNOG RADARA ZBOG DAVANJA PREDNOSTI POLITIČKIM, PROPAGANDISTIČKIM, LAKIM, KRATKODLAKIM I IZVESNO RIJALITI TEMAMA. PODSEĆANJA RADI U SRPSKOJ POLJOPRIVREDI, BEZ OBZIRA NA SVAKORAZNE SAČEKUŠE, JOŠ UVEK JE DIREKTNO I INDIREKTNO ZAPOSLENO, BOLJE REĆI IDE NA POSAO 1,5 MILIONA LJUDI. MNOGE, PRIMERA RADI, MEDIJSKI PREEKSPONIRANE POLITIČKE GRUPACIJDE, U MEĐUVREMRENU, SU IZ KOMBIJA PREŠLE U RIKŠU.
Komentari