Ječam je jedno od najstarijih zrna korišćeno u ishrani. Smatra se da je ječam bio jedna od glavnih namirnica u ishrani ljudi još pre 17.000 godina i da je verovatno počeo da se gaji pre ostalih žita.

Tragovi ukazuju da je gajen u kamenom dobu, a prve civilizacije u dolinama Tigra i Eufrata su koristile ječam za ishranu i dobijanje piva. U Bibliji je obećana zemlja opisana kao „zemlja pšenice, ječma, loze, masline i pomorandži“.

U oblasti Plodnog polumeseca koja obuhvata današnji Irak, deo Sirije, Jordana, Izraela i Libana se datira ozbiljnije gajenje ječma, koje se širilo u dva pravca, na sever Afrike i dolinu Nila, te na Evropu, gde je ječam stigao do Finske pre 6000 godina. U knjizi „Oružje, mikrobi i čelik“, koja je dobila Pulicerovu nagradu, se pisac Džared Dajmond se osvrće na značaj ječma u održanju evroazijske civilizacije i smatra da je uz druge odomaćene vrste biljaka i pripitomljene životinje, sve zajedno omogućilo preživljavanje i pokoravanje drugih naroda i civilizacija.

Danas se ječam koristi kao sirovina u industriji piva, za ishranu domaćih životinja i delimično u ishrani ljudi. Po površini na kojoj se gaji, spada u četvrtu najsejaniju kulturu, posle kukuruza, pšenice i pirinča.