Nekada se od desetak hektara moglo živeti, uz mnogo ručnog rada i skromniju mehanizaciju. Danas, kažu Mirko Milošević iz Manastirice i njegov unuk Miloš, bez dobrih mašina, znanja i prilagođavanja sušnim godinama nema ozbiljne poljoprivrede.
Kada je Mirko Milošević iz Manastirice počinjao da se bavi poljoprivredom, radilo se na desetak hektara. Posla je bilo mnogo, radilo se ručno, kopalo se i po nekoliko puta, a proizvodnja je izgledala potpuno drugačije nego danas.
Možda vas zanima
Kako objašnjava Mirko, tada se od tih površina moglo živeti, ali su i vremena bila drugačija. Danas, kaže, bez dobre mehanizacije nema opstanka u poljoprivredi. Tehnika je napredovala, uslovi su se promenili, suše su sve češće, a proizvođači moraju da se prilagođavaju ako žele prinose i zaradu.
Deda radio 10 hektara, danas obrađuje 300 uz modernu mehanizaciju
U ovom domaćinstvu danas se obrađuje oko 300 hektara zemlje. Miloš objašnjava da je od toga 40 do 50 hektara u njihovom vlasništvu, dok je ostatak u zakupu.
Do zemlje za obradu, kaže, dolaze relativno lako, ali razlog za to nije nimalo lep. Mnogo ljudi iz sela otišlo je u inostranstvo, kuće ostaju prazne, a njive preuzimaju oni koji su rešili da ostanu i rade.
Miloš kaže da zemlje ima dovoljno, čak i više nego što mogu da obrade. Ipak, realno ne mogu preko 350 hektara, jer najveći deo posla rade samo njih dvojica.
U selu je, dodaje, sve teže naći radnu snagu. Povremeno angažuju pomoć za teže fizičke poslove, poput pretovara džakova đubriva, ali se uglavnom oslanjaju na sebe, svoje traktore i svoju organizaciju.
Bez dobrih mašina nema ozbiljne poljoprivrede
Za obradu tako velikih površina potrebna je ozbiljna mehanizacija. Miloš navodi da imaju dva Case MX traktora od 110 konjskih snaga, koje uglavnom koristi Mirko, dok on radi sa novim CLAAS Axion 820 traktorom.
Veliki deo mehanizacije im je noviji: kombajn, traktor, plugovi i priključci. Upravo im to, kako kaže, omogućava da posao završe na vreme i da ne gube dane na kvarove.
Parcele koje obrađuju nalaze se u krugu od oko 30 kilometara, na području tri opštine – Malo Crniće, Kučevo i Petrovac na Mlavi. Zemljište nije svuda istog kvaliteta, pa ima parcela treće, četvrte, pete i šeste klase, dok se bolja zemlja nalazi uglavnom uz Mlavu.
Mirko kaže da je danas, uz ovakve mašine, lakše raditi velike površine nego nekada manje. Traktori su udobniji, brži i pouzdaniji, kabine su zatvorene, nema prašine, može da se razgovara telefonom i sluša muzika, a posao može da se završi i na parcelama udaljenim kilometrima od kuće.
Poljoprivreda je fabrika bez krova, ali računica može da postoji
Iako su krediti veliki, a repromaterijal skup, Miloš smatra da računica u poljoprivredi ipak postoji – pod uslovom da se radi ozbiljno i da se ulaže pametno.
Kako objašnjava, za njih je uspeh kada na kraju godine uspeju da ostave novac sa strane, obezbede mirniju narednu sezonu i zadrže dobre mašine sa kojima mogu da rade.
Poljoprivredu opisuje kao posao u kome se stalno gleda u nebo, jer mnogo toga zavisi od vremena. Ipak, veruje da onaj ko zna šta hoće i ko je spreman da radi, i u Srbiji može da zaradi bolje nego što mnogi očekuju odlaskom u inostranstvo.
Posebno mu je važno što je ostao na selu i što tu gradi porodicu. Ima sina od pet godina koji već pokazuje veliku ljubav prema traktorima i poljoprivredi. Miloš kaže da ga neće terati da nastavi porodični posao, ali veruje da je tu ljubav već sam zavoleo.
Mirko se posebno raduje što je mlada generacija ostala na zemlji. Kako kaže, gde god čovek ode, mora da radi. Ni u inostranstvu nema lakog života kako mnogi zamišljaju, a ako neko hoće da ostane na selu, da radi ozbiljno i da ulaže u gazdinstvo, mora da zna šta želi.
Upravo to, zaključuju Mirko i Miloš, danas pravi razliku između onih koji opstaju i onih koji odustaju od poljoprivrede.
Komentari