Postoji razlog zašto je pljeskavica sve skuplja. Od početka pandemije, cene govedine u Evropskoj uniji porasle su za 30%, svinjetine za 42%, a piletine za 35%. Istovremeno, rastu i troškovi proizvodnje mleka, što čini i cenu sira sve nestabilnijom. Ovo nisu samo prolazni skokovi izazvani inflacijom – u pitanju je dublji strukturni problem u sistemu ishrane u EU.
Ne govorimo o mesu koje jedemo, već o biljnom proteinu kojim hranimo stoku i mlečne krave. Čak dve trećine (66%) stočne hrane bogate proteinima EU uvozi, a kada je reč o soji – najvažnijem proteinskom sastojku – čak 96% dolazi iz uvoza, uglavnom iz dve zemlje: Sjedinjenih Američkih Država i Brazila.
Možda vas zanima
Poljoprivreda vezana za proizvodnju mesa i mlečnih proizvoda odgovorna je za oko 8–9% ukupnih emisija gasova staklene bašte u EU. Evropske regulative koje se tiču zaštite životne sredine, kao što su strategije „Od njive do trpeze“ i očuvanja biodiverziteta, dodatno povećavaju troškove proizvodnje mesa i mleka u Evropi. Sve to znači da će evropski potrošači u budućnosti plaćati više za proteine – ako se ništa ne promeni.
Rešenje može biti u raznovrsnijim izvorima proteina u ishrani – poput biljnih zamena za meso, mesa uzgojenog u laboratoriji i hrane dobijene fermentacijom. Ovi alternativni proteini mogu doprineti stabilizaciji cena hrane, smanjenju zavisnosti od uvoza i pozicioniranju EU kao globalnog lidera u održivim prehrambenim sistemima.
Losos iz laboratorije stigao u restorane – da li biste ga vi JELI?
Nedavna analiza koju je sproveo Systemiq u saradnji sa organizacijom Good Food Institute pokazala je da bi Nemačka, samo do 2045. godine, mogla ostvariti čak 35 milijardi evra prihoda od izvoza i doprineti sa 65 milijardi evra bruto dodatne vrednosti – ako investira u sektor alternativnih proteina.
Alternativni proteini nude potrošačima veći izbor – posebno onima koji žele da uživaju u ukusu i teksturi mesa, ali bez potrebe da prave prehrambene kompromise. Potražnja za ovim proizvodima raste, ali bez šire proizvodnje i kontinuirane kampanje informisanja, potrošači ostaju nedovoljno upućeni i slabo snabdeveni.
Uz pravu podršku, alternativni proteini mogu postojati uporedo sa tradicionalnom poljoprivredom – stvarajući nova, profitabilna tržišta za lokalne kulture poput graška, soje i pšenice. Time se smanjuje pritisak na zemlju, vodu i emisije iz stočarske proizvodnje. Ovakav pristup omogućava poljoprivrednicima da diverzifikuju prihode, primenjuju održivije metode i oslobode zemljište za regenerativne ili biodiverzitetom bogatije namene.
Takva praksa se već primenjuje. U Holandiji, mreža „Dutch Protein Farmers Network“ pomaže poljoprivrednicima da gaje proteinske useve poput boba, lupine, soje i leblebija – namenjenih ljudskoj ishrani, a ne stočnoj hrani – s ciljem jačanja regionalnih lanaca snabdevanja i veće samostalnosti u proizvodnji biljnih proteina.
Za stočare, razvijeno tržište alternativnih proteina može doneti priliku da i sami počnu s proizvodnjom proteinskih useva, dok se neki možda odluče da se fokusiraju na uzgoj mesa višeg kvaliteta i boljeg standarda.
Uprkos ovim prednostima, napredak u Evropi usporava. Alternativni proteini se često predstavljaju kao pretnja za farmere, umesto kao nova razvojna šansa. Zbog toga je došlo do podela, manjka saradnje i odlaganja strateških ulaganja.
Među farmerima vlada neizvesnost. Bez jasne političke podrške i podsticaja, mnogi ne vide kako bi se uklopili u budući, raznovrsniji proteinski sistem. Ipak, oni koji već proizvode leguminoze mogli bi ostvariti dodatne prihode – ako dobiju podršku za investiranje i prelazak na novu proizvodnju.
Izvor: Reuters
Komentari