Na blagim obroncima oko sela Kuglić, u opštini Modriča, svakodnevicu Stjepa Kulića ispunjava prizor koji ga prati gotovo čitav život – ovce na pašnjaku i tišina prirode. Ovaj vremešni domaćin kaže da ovce čuva još od detinjstva i da se upravo u tom jednostavnom načinu života krije tajna njegovog zdravlja i dugovečnosti. Danas na pašnjaku ima tek nekoliko grla, ali iza njega je bogato iskustvo u stočarstvu.
Bosanska pramenka: otporna i zahvalna rasa
Na imanju Stjepa Kulića danas se nalazi devet ovaca, domaće bosanske pramenke, rase koja je poznata po svojoj izdržljivosti i prilagodljivosti.
Možda vas zanima
Kako kaže, jagnjenje još nije počelo jer je ovna među ovce ubacio nešto kasnije nego ranijih godina. Namerno je sačekao da proleće malo uznapreduje i da trava poraste.
„Bolje je da se jagnje kad ima trave nego po zimi“, objašnjava ovaj iskusni domaćin.
Najčešće se, kaže, jagnje po dva jagnjeta. Trojke su, dodaje, prava retkost.
Nekada veliko stado i ozbiljna proizvodnja
Iako danas drži tek nekoliko ovaca, nekada je situacija bila sasvim drugačija. Stjepo se seća vremena kada je imao čak 50 ovaca i oko 40 koza, a sve je držao na velikom imanju koje se prostiralo na čak 186 duluma u jednom komadu.
Za ishranu stada koristio je sopstvene površine. Na oko 30 duluma zemlje u dolini kosio je travu i sejao kukuruz kako bi obezbedio dovoljno hrane za zimu. Nije se bavio proizvodnjom pšenice niti zobi, već je fokus bio na onome što je stoci najpotrebnije.
Kad penzija postane početak: Svetlana i Jordan vratili se selu i stvorili voćarski RAJ!
Ovce kao sigurna dopuna prihoda
Kada je imao veće stado, ovčarstvo je za Stjepa predstavljalo ozbiljan izvor prihoda. Svake jeseni prodavao bi jagnjad i starija grla, a novac koji bi dobio raspoređivao bi tokom cele godine.
„Od toga sam uzimao oko pet hiljada maraka. Rasporedim to i to mi je bila penzija“, priča kroz osmeh.
U isto vreme, posao nije bio preterano zahtevan. Najveći deo dana provodio je posmatrajući kako ovce pasu.
Jednostavno stočarstvo bez mnogo komplikacija
Prema njegovim rečima, pramenka je izuzetno otporna rasa koja retko oboleva i dobro podnosi uslove na pašnjaku. Upravo zbog toga briga oko ovaca nije previše komplikovana.
Najvažnije je pripremiti dovoljno hrane za zimu, a poslednjih godina zime su, kako kaže, mnogo blaže nego ranije.
„Nekad je u ovo vrijeme snijeg bio do pasa, a poslednjih pet-šest godina ga gotovo i nema“, primećuje Stjepo.
Kupaca za jagnjad, dodaje, uvek ima, samo je pitanje da li imate šta da prodate.
Od ovčarstva može da se živi, ali uz veće stado
Iskustvo ovog domaćina pokazuje da se od ovčarstva može pristojno živeti, ali samo ako je stado dovoljno veliko.
„Od deset ovaca ne može. Mora ih biti najmanje pedeset“, kaže on.
Tada, objašnjava, prodaja jagnjadi i starijih grla može da obezbedi stabilan prihod tokom godine.
Priroda, umerenost i jednostavan život
Na kraju razgovora Stjepo otkriva i svoju ličnu filozofiju života. Veći deo dana provodi napolju, u prirodi, među ovcama. Veruje da je upravo to jedan od razloga zbog kojih je i dalje vitalan.
Ali postoji još jedno pravilo kog se, kaže, drži celog života: „Nemoj se najedati“, govori kroz smeh.
Ljudi ga često pitaju šta jede kada sa toliko godina i dalje vozi bicikl i svakodnevno radi. Njegov odgovor je jednostavan: nikada se ne prejeda.
„Malo uzmem nešto, dva-tri zalogaja slanine i to je dovoljno. Nisu crijeva gladna“, kaže Stjepo.
Možda upravo u toj jednostavnosti i leži prava tajna dugog i zdravog života.
Komentari