Ne mirišu sve biljke prijatno. Tri vrste biljaka – Asarum simile, Eurya japonica i Symplocarpus renifolius – imaju miris na trulo meso ili izmet, zahvaljujući enzimu disulfid sintetazi. To je isti onaj enzim koji kod ljudi izaziva neprijatan zadah iz usta. Najnovije istraživanje tima sa Univerziteta u Tokiju, koje je objavljeno u časopisu Science, otkriva kako je davna promena u ovom enzimu promenila miris cvetova i omogućila biljkama da privuku potpuno nove vrste oprašivača.
Od Kiplinga do Darvina
Cvetovi neprijatnog mirisa predstavljaju još jedan primer onoga što je britanski pisac Radjard Kipling davne 1902. nazvao „just-so“ pričama – maštovitim objašnjenjima o tome kako su nastale pojedine osobine u prirodi.
Možda vas zanima
Kipling je duhovito pisao „kako je leopard dobio svoje pege“, „kako je kamila dobila grbu“ i „kako je nosorog dobio svoju kožu“. Danas naučnici, zahvaljujući genetici, mogu da pruže stvarna objašnjenja – da otkriju kako su se određene osobine razvile i opstale tokom vremena.
Poput Darvina, savremeni istraživači znaju da nove osobine ne nastaju namerno – životinja ili biljka ne odlučuje da ih stvori. Umesto toga, prirodna selekcija zadržava korisne nasleđene promene, često nastale slučajnim mutacijama, koje povećavaju šanse za preživljavanje i razmnožavanje.
A kako je neprijatan miris mogao biti koristan? Upravo tu na scenu stupa mašta – i nauka.
Organska hemija objašnjava zašto biljke smrde
Neprijatan miris cveta Asarum nastaje zahvaljujući organskim reakcijama u kojima se stvara dimetildisulfid (DMDS) – supstanca koja ima miris na pokvareno meso. Nastaje spontano u metabolizmu, kada se molekul metantiola (poznat po mirisu prdeža) poveže u par.
Naučnici su otkrili da ove biljke imaju preaktivni gen koji proizvodi protein vezan za element selen. Kod ljudi taj protein pomaže u detoksikaciji metantiola i stvara nusproizvode poput vodonik-peroksida i formaldehida – što nekima izaziva takozvani „miris kupusa“ iz usta.
Kod biljaka je proces drugačiji: umesto oslobađanja pomenutih jedinjenja, cvetovi luče DMDS, supstancu izuzetno neprijatnog mirisa za ljude, ali privlačnu određenim insektima.
Pre mnogo miliona godina, mutacija zajedničkog pretka ovih biljaka promenila je način na koji se metabolišu sumporna jedinjenja, što je dovelo do oslobađanja DMDS-a. Insekti koji se hrane raspadajućim materijama počeli su da posećuju te cvetove, oprašujući ih – i time su te biljke stekle evolutivnu prednost.
Nastanak novog mirisa bio je rezultat uobičajenog evolutivnog procesa – dupliranja gena. Kada se gen duplira, jedan njegov primerak može zadržati staru funkciju, dok drugi vremenom razvije novu – kao kad stari laptop ostane kao rezerva dok se isprobava novi.
Otrovne biljke – Evo kojih se morate PAZITI! [LISTA: 21 biljka]
Evolucija nema cilj
Iako su eksperimenti elegantno objasnili kako su određene biljke stekle miris sličan kupusu, trulim nogama ili pokvarenom mesu, neki naučnici u tumačenju i dalje greše. Česta zabluda je da evolucija ima svrhu – da organizmi menjaju osobine zato što to „žele“.
U stvarnosti, mutacije nastaju slučajno, kao posledica hemijskih procesa. Ako neka promena donese prednost – recimo miris koji određene insekte privlači više nego druge – ta osobina se prenosi dalje, jer biljke s njom imaju veće šanse da se razmnože.
Dakle, evolucija ne planira i ne vara insekte s namerom. Biljke koje su sasvim slučajno počele da luče miris raspadanja, jednostavno su privukle više oprašivača – i zato su opstale.
U vremenu kada se sredstva za nauku sve više smanjuju, važno je da se naučna otkrića prenose jasno i precizno, bez preteranog pojednostavljivanja. Nauka je dovoljno zanimljiva i kada se ispriča onako kako jeste.
Izvor: GLP
Komentari