Na završenom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, više se govorilo o svemu drugom nego o ekonomiji. Najviše su lideri takozvanih svetskih sila, ali i njihovi pratioci, pokazivali mišiće, odnosno moć svoje birokratije i diplomatije. Usput podsećali na bojeve glave, toliko da se ne zaboravi. I u takvim okolnostima bilo je uzaludno očekivati teme iz agrara i proizvodnje hrane, iako trenutno planetom korača preko osam milijardi ljudi. Valja to nahraniti. Bitna je energetska sigurnost, ukazivanje na poštovanje međunarodnog prava, veštačka inteligencija i sve učestalije misije u svemiru, ali proizvodnja hrane, s obzirom na broj stanovnika i učestale klimatske promene, pitanje je od strateškog značaja. Sramota je što najstarijoj proizvodnji u našoj civilizaciji nije bio posvećen jedan referat, pa makar trajao pola školskog časa. Ali, biće još Davosa!
I dok je još trajao Forum, onaj ko je hteo mogao je da vidi kolone traktora sa farmerima iz Grčke, koji su se posle 52 dana blokada saobraćajnica i graničnih prelaza vraćali kućama, odnosno svojim gazdinstvima. Objasnili su da su se premorili, da su ih iscrpeli polovični pregovori i razgovori sa najvišim predstavnicima vlasti, a uz sve to, među farmere se uvukao crv razdora i neslaganja. Mnogi su ocenili – ne slučajno?!
Možda vas zanima
POKRADENE SUBVENCIJE
U centru nagomilanih problema poljoprivrednika, možete ih zvati i farmerima, bile su subvencije, i to one koje su godinama ranije uredno dobijali iz fondova Evropske unije, kao neku vrstu pojačanja i bržeg približavanja održivoj proizvodnji. Međutim, njih tamošnji farmeri prestali su da dobijaju, jer je najveća količina tog novca, i to duži vremenski period, završavala u rukama lažnih poljoprivrednika.
Grčki farmeri, kao i predstavnici EU, tražili su da državna agencija koja je raspoređivala subvencije utvrdi gde je novac završio, što se vremenom pokazalo kao nemoguća misija, u kojoj je bilo puno upletenih, pa i članova same agencije. Inače, u pitanju su desetine miliona evra koje je fatalna privlačnost subvencija naprosto progutala. To je ogoljeni primer nepoštovanja farmera, njihovog truda, egzistencije, ali i dostojanstva.
Uz navedenu nevolju, tamošnji poljoprivrednici strahuju od slabe zaštite domaće proizvodnje, kao i trgovinskih sporazuma koji favorizuju jeftin uvoz, koji može ozbiljno da poremeti njihovo poslovanje. Nedavni „razlaz“ sa blokada farmeri ne smatraju svojim porazom, a ni predstavnici vlade da nisu ništa učinili. Trenutna pat situacija je, kažu, iznuđena, ali i vrlo nepredvidiva ako u međuvremenu ne dođe do kvalitetnijeg dogovora i poštovanja proizvođača hrane.
U celo to komešanje prste je umešala i „nevidljiva“ sila razdora među dobro organizovanim grčkim farmerima. Kada je došlo do takozvanih unutrašnjih podela, počeo je da se kruni njihov jedinstveni stav po pitanju zahteva i razgovora sa predstavnicima vlade. Naravno da je moćna državna administracija to dobro iskoristila i farmere pre vremena „ohladila“ u njihovoj istrajnosti.
ZAVADI PA KONTROLIŠI
Ovaj događaj sa farmerima iz Grčke nije jedinstven niti iznenađujući. Poljoprivrednici na celoj planeti su uvek bili u podređenom položaju, često se koristeći kao takozvana „moneta“ za potkusurivanje. Prisetimo se u prošloj godini izuzetno velikih protesta koji su zabeleženi u agrarno najrazvijenijim zemljama kao što su Francuska, Belgija, Nemačka, Portugalija, Španija, dok skoro hronično „kašljucaju“ italijanski poljoprivrednici, a ne zaostaju ni naši paori.
Evropski farmeri, za koje vlada mišljenje da se „ubuše“ od para, u 2025. godini palili su gume, slamu, prosipali krompir, mleko, povrće i blokirali najprometnije ulice u Parizu, Briselu i ispred sedišta najviših državnih organizacija u tim zemljama. Nisu to činili iz rekreacije, već zbog zaštite sopstvenih interesa.
Posebno su bili kivni na predloženi zakon koji je značajno povećavao udeo njihovog obradivog zemljišta za potrebe ekološke harmonizacije i biodiverziteta životne sredine. Ljutito su odgovorili na predlog smanjivanja konvencionalne proizvodnje hrane, a posebno žestoko reagovali na nekontrolisani uvoz mesa i mesnih prerađevina iz zemalja Južne Amerike…
Proizvođači hrane, čiji rad često pojednostavljujemo, zapravo obavljaju jednu kompleksnu, tešku i neizvesnu delatnost. S obzirom na to da su u najvećem procentu odgovorni za prehrambenu sigurnost jedne zajednice, imaju njenu podršku, ali u velikim rasponima, što dovodi do stalne pregovaračke borbe da im se subvencije i druga davanja povećaju. Bez jakih poljoprivrednih udruženja sve je bledunjavo i tanko. Bolje reći – plitko.
PAORI BEZ „KROVNE“ ORGANIZACIJE
U više navrata smo pisali i podsećali da domaći poljoprivrednici zvanično imaju oko 70 udruženja, asocijacija, inicijativa, pa i klubova, preko kojih nastoje da štite svoje interese i položaj. Nezvanično, broj registrovanih i neregistrovanih je veći od 100. Dakle, svako ušoreno selo ima svoju cehovsku „ćeliju“.
Bez obzira na tu hiperprodukciju, ključni problem je u tome što paori nemaju svoju „krovnu“ organizaciju, ili makar za svaki poljoprivredni sektor po jednu. Tada bi se broj sveo na 15 do 20, što znači da bi njihova funkcionalnost, efikasnost, pa i nivo autoriteta bio znatno viši. I inicijativa za formiranje Poljoprivredne komore je dobra, ali nikako da se pomeri sa papira.
U praksi, poljoprivrednici su mirni sve dok im neko ne ospori reprezentativnost. Tada skaču kao opareni, jer ih na nekim bitnim skupovima i pregovorima „poklapaju“ udruženja koja su namenski i preko noći organizovana. Vlast to koristi i sa lakoćom, za paore bitne zahteve, proglašava politički obojenim ili da nije momenat za iste…
Država, mislim na resorno Ministarstvo i njegove službe, kada se dodatno naljute, najčešće kažu da su za njih legitimna samo udruženja koja su registrovana, i to pod uslovima koji se stalno menjaju ili dopunjuju. Da je sve drugo stvar njihove dobre volje i dopuštanja da veliki broj udruženja „vodi“ agrarnu politiku. Ne kaže se to sa malo, već sa puno ironije.
Često se čuje da treba videti šta rade u zemljama EU ili nekim drugim agrarno naprednim zajednicama. Međutim, i kada kod njih „zagusti“, situacija nije ništa bolja nego kod nas. Kada se farmeri pobune protiv određenih mera, stvar u ruke preuzimaju vlade i ministarstva, često besramno kvalifikujući pobunjene farmere kao huligane i nasilnike.
HRANA JE DAR I UMETNOST
Poput domino-efekta, mnoge vlade i administracije širom planete imaju želju za pokazivanjem moći. Ne zanima ih ko je sa druge strane i kako će sve to podneti. Zaluđeni veštačkom inteligencijom i visokosofisticiranim tehnologijama misle da će poljoprivrednu proizvodnju preseliti u laboratorije i druge zatvorene sisteme, tako da neće zavisiti od bilo kakvih klimatskih promena ili subvencija?!
Futuriste je lepo čuti, čak i biti na njihovoj strani, ali i upozoriti da je realnost nešto drugo. Uz sve naše iskorake, dominantnu ulogu i scenarije u tom jedinstvenom poslu i dalje imaju planeta Zemlja i zakoni vaseljene. U takvim okolnostima, proizvodnja hrane traži više podrške i razumevanja, a ni „gram“ pretnje, ucena, omalovažavanja i nepoštovanja prema svima koji su u tom lancu.
Sigurno je da pojedine zemlje mogu uvozom rešiti bilanse za tom strateškom robom. Međutim, ima godina koje, pored klimatskih, ali sve češće i geopolitičkih situacija, ne dopuštaju da se, uz bilo kakve veze i poznanstva, može doći do određenih poljoprivrednih proizvoda i njihovih prerađevina. Naprosto ih, istinski ili veštački, neće biti na svetskim pijacama.
S obzirom na to da je hrana berzanska roba, ona je, pored ponude i potražnje, opterećena i cenama. Prema najnovijim podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), cena hrane u svetu u 2025. godini porasla je za 4,3 odsto u odnosu na prethodnu. To je bio prosečan rast, što znači da je u pojedinim delovima planete on znatno viši i nepovoljniji. Ni procene za ovu godinu nisu previše optimistične.
IZ PUNIH MEGAMARKETA, ŠPAJZEVA, OSTAVA I MAGACINA, SVET I DOGAĐANJA U NJEMU DRUGAČIJE SE VIDE. LIČE NA AKVARELE DOBRIH MAJSTORA, A NE ONE KOJE POTPISUJU POLITIČKA MAZALA!!!
Komentari