Prodaja „Imleka“ bila bi daleko od udarnih vesti i naslovnih strana da se u pozadini te transakcije ne „vide“ dodatne namere i trendovi. Prema procenama pojednih analitičara, ali i velikoj želji vlasti, svako vraćanje svojevremeno prodatih privrednih subjekata u vlasništvo domaćih poslovnih ljudi je situacija za otvaranje šampanjca. Sve je podgrejano uz činjenicu da su od dosadašnjeg vlasnika investicionog fonda „MidEvropa“ mlekarsku kompaniju kupili naši biznismeni. Posle brojnih razočaravajućih obaveštavanja javnosti o rasprodaji najznačajnijih prerađivačkih kapaciteta iz sektora prerade hrane, točak je krenuo u suprotnom smeru.
Možda je sve to samo privid, jer investicioni fondovi nisu nikakve emotivne agencije niti ramena za plakanja, već kupuju, unapređuju i ulažu u privredne sadržaje koji imaju potencijal za razvoj i profit. Najčešće brzo kupuju, ali još brže rasprodaju sadržaje iz kojih su uzeli ono što su očekivali. Dobro je što se svako njihovo prisustvo u takvim kompanijama oseti i vidi.
NOVI VLASNICI
Porodični investicioni holding preduzetnika Andreja Jovanovića AJFH, zajedno sa Bojanom Radunom, aktuelnim generalnim direktorom „Imleka“ novi su vlasnici poznate mlekarske kompanije koju su preuzeli, odnosno kupili od investicionog fonda „MidEvropa“. Javnost je obaveštena da će proces potpunog preuzimanja biti završen u prvom kvartalu 2026. godine.
Inče, „Imlek“ čije je sedište u Padinskoj Skeli kod Beograda, poseduje još dve mlekare u Severnoj Makednojiji i Bosni i Hercegovini, sa najsavremenijim proizvodnim pogonima. Kompanija otkupljuje mleko od 3.500 farmera prerađujući godišnje oko 400 miliona litara sirovog mleka, čime je poodavno prepoznata, kao stub mlečne industrije u regionu i zapadnom Balkanu.
Za „Imlek“ je karakteristično da je bila jedna od prvih privatizacija iz agrarnog sektora u Srbiji. Kroz model interne dokapitalizacije kupio ga je 2003. godine investicioni fond „Slaford“. Bez obzira na prva i kasnija iskustva kompanija je u svakom pogledu napredovala, ali po svemu sudeći, njen povratak u vlasništvo domaćih poslovnih ljudi steći će epitet od posebnog značaja.
Ima u tome političkog populizma, ekonomskog patriotizma ali i neke vrste olakšanja s obzirom da smo sve što je vredno iz sektora agrara dali, prodali ili poklonili strancima za sitne novce.
Dva poznata biznismena preuzimaju IMLEK – Novo poglavlje za najveću mlekaru u regionu!
KAO CRNI PETAK
Još u vreme ekonomske tranzicije, odnosno svojinske transformacije i privatizacije počela je nekontrolisana rasprodaja, ne samo namerno osiromašenjih privrednih subjekata, već i uspešnih preduzeća, fabrika i poljoprivrednih kombinata, koji su se i tada dobro držali na tržištu.
Naprosto, državi je trebao „svež“ novac tako da su uz ograđivanja od takozvane društvene svojine iznalazili bezbroj drugih razloga za prodaju svih onih sadržaja koji su bili na oku kako domaćih tako i kupaca iz inostranstva.
Uz bescenje zbog takozvane dokapitalizace i svih oblika reorganizacije otišle su brojne fabrike i prerađivački kapaciteti iz sektora proizvodnje i prerade hrane, poljoprivredni kombinati, mlinske industrije, brojne klanice, pogoni za flaširanje vode za piće sve sa izvorištima…Rasprodaja je bila euforična kao da je bio na snazi svima dobro znani CRNI PETAK. Tome su se najmanje radovali domaći protrošači ali i poljoprivrednici.
To se na najogoljeniji način osetilo prilikom prodaje PKB kombinata koji je imao epitet mega špajza Beograda i cele Srbije. Naprosto, ispalo je da u zemlji koja je pretežno agrarna sa dva prestižna Poljoprivredna fakulteta u Beogradu i Novom Sadu, nekoliko instituta, desetinama viših i srednjih škola i beskonačno dugom tradicijom u tom poslu ne znaju da gazduju kombinatom. Jedino što su znali to je da ga formiraju, organizuju, osavremene i učine najprestižnijim u ondašnjoj Jugoslaviji i šire.
Činjenica je da su obrtna sredstva, odnosno novac za ulaganja u nove tehnologije i unapređenje proizvodnje i mnogo nečega drugog od nespornog značaja. Međutim, novac za tu vrstu pomoći mogao se tražiti i od nekog drugog a ne isključivo od kupaca.
Međutim, s obzirom na političke, društvene i ekonomske prilike posle 2000. godine, imali smo i sreće, što naša ekonomija pa time i agrar nisu otišli u još dublji ponor.
LESI SE VRAĆA KUĆI
Niko ne treba da strepi što se u našem privrednom „zabranu“ vrzmaju brojni investicioni fondovi, kompanije i drugi lovci na kvalitetan biznis. Prema nezvaničnim informacijama samo investicioni fond za južni Balkan, trenutno traži od 10 do 15 firmi, kako iz sektora agrara tako i drugih asortimana, na teritoriji Srbije koje imaju potencijal za razvoj.
Ta okolnost je jako dobra jer svedoči da u svim sektorima imamo izazovnih potencijala, adekvatnu radnu snagu i razumevanja od strane lokalne i državne administracije. Pored „Imleka“ i još jednog broja firmi koje su podsetile na kultni dečji film „Lesi se vraća kući“, i dalje postoji žal što je jedan veći broj firmi iz sektora prerade hrane i poljoprivrede u rukama inostranih vlasnika.
Tu se ponajpre misli na „Frikom“, „Mivelu“, „Dijamant“, „Somboled“, nekoliko mlinova, pivara, pogona za flaširanje vode…
U vremenu tržišnog poslovanja, surove konkurencije, nepredvidivog ponašanja potrošača i brojnih globalnih problema sve nerealne želje i očekivanja lako otpadaju. Biznis, a posebno kapital, odnosno novac ne poznaju granice i lokalpatriotske ograde niti imaju vremena za tu vrstu dokolice.
Ko ima potencijal, dobre ideje i perspektivu da dugoročni uspešan rad lako će pronaci novac. Zapravo, novac će upravo preko „rojeva“ investicionih fondova pronaći njih.
Pun je pogodak kada su neki od tih fondova u rukama naših poslovnih ljudi i kada oni ne sitničare kada treba kupiti i vratiti firme sa brendiranim proizvodima onome kome pripadaju. Ko ih je utemeljio. Miris tog trenda je jako prijatan i budi fina osećanja. Kako kod poljoprivrednika tako i svih građana!!!
…
Komentari