Nikada tiše kao ove godine nije nastupio i prošao metereološki fenomen poznatiji u narodu kao Miholjsko leto. Doduše i da je bilo volje potisnuli su ga drugi mirisii, ukusi, boje i događaji. Dominirao je miris benzina i nafte posle uvođenja sankcija NISU uz svakodnevne procene i komentare kako izbeći scenario iz 90-setih godina prošlog veka. Najgori je bio onaj miris benzina „začinjen“ sa barutom kojim je zapaljen šator ispred Narodne Skupštine u Beogradu. Sve to je, sa još nekim događajima, uznemirilo građane i javnost uz postavljanje krajnje ozbiljnog pitanja: kuda smo to zabrazdili?!
Duž cele Miholjske linije provlačio se 1. novembar kada se navršava godišnjica od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Zbog najavljenog komemorativnog skupa bespotrebno je stvorena atmosfera da se taj događaj može izroditi u svakorazne neprijatnosti sve do onih sa puno nasilja i sukoba. Oni trezveniji koji uspevaju da pored huškaških i neodgovornih medija, nešto dobace do javnosti, kažu da je osuđivanje i problematizovanje, bilo kojeg komemorativnog skupa, ruganje našoj tradiciji, običajima i elementarnoj pristojnosti.
Možda vas zanima
Političku arenu treba izmestiti tamo gde joj je mesto, ali pre toga osim na rečima, pristupiti dijalogu i dogovoru za „obračun“ sa olovkama. Na izborima. To je jednostavna i najdemokratskija odluka u situaciji kada su u zajednici narušeni odnosi.
PRIČE O SELU
Uz sve čvarkijade, jagnjijade, dane ludaje, vina, rakije i sličnih darova prirode najlepša vest koja se mogla čuti tokom Miholjdana bila je svakako ona da nam se rađa više dece u selima nego u gradovima?! Ovo se čulo, kako su mediji preneli, na svečanosti povodom uručivanja 4.000 ugovora o bespovratnoj dodeli sredstava za kupovinu kuća i okućnica u nekom od domaćih sela.
Brojke jesu jake i govore da je u proteklih pet godina uz podršku drvaže i organizaciju Ministarstva za brigu o selu, sistemom dodele bespovratnih sredstava na seoskom području doseljeno 17.100 ljudi i dece. Nove stanovnike i svežu krv, kako se to kaže, dobilo je 891 selo u svim krajevima zemlje.To je nesporan doprinos na putu popravljanja demografske situacije na ruralnom prostoru.
Međutim, sa druge strane to je kap u moru u odnosu na broj onih koji su napustili sela, zemlju i ognjišta svojih predaka. Statističari kažu da se i dalje nastavlja iseljavanje i što je najpogubnije mnoga sela se gase i nestaju. Naravno, da je akcija koju vodi Ministarstvo za brigu o selu od velikog značaja, ali i da će trebati još dosta vremena da se poravnaju, ubrzaju, odnosno približe putevi između sela i gradovima, jer jedino na taj način mogu se motivisati mlade ljude da taj prostor izaberu za svoj rad, život i snove. Najvažnije od svega je da „hvatanje“ za selo postane održivo a ne epizodno. Od vikenda do slave.
KOKETIRANJE SA MALINOM
Dugo vremena je trebalo da prođe pa da Vlada Srbije i Ministarstvo za poljoprivredu popiju božanstveni napitak od maline „frape“. A obično u takvoj situaciji dođe do obraćanja više pažnje prema najprofitabilnijoj domaćoj voćki. Do sada su najbolje znali da slušaju probleme proizvođača i ottkupljivača, a kada dođe red na neke konkretne korake, glasno su poručivali da sve nejasnoće i druge okolnosti vezane za proizvodnju i promet maline treba da uređuje tržište.
Shvativši da je malina voćka u čijem gajenju učestvuje veliki broj poljoprivrednih gazdinstava kojima je to osnovni izvor prihoda, da je u lancu značajan broj otkupljivača i izvoznika i da na kraju značajan deo kolača pripada državi, odlučili su da se i oni uključe, u neku vrstu, partnerskih odnosa.
Naime, Vlada Srbije je baš negde u vreme Miholjskog leta, donela Uredbu o vanrednoj interventnoj meri podrške pravnim licima i preduzetnicima koji skladište malinu roda 2025. godine. Konkretnije, oni će moći da dobiju povoljne kredite kod banke Poštanske štedionice uz subvencionisanje kamate od strane Ministarstva za poljoprivredu. Najviši iznos kredita je 30 miliona dinara sa rokom otplate do 12 meseci.
Ova mera ili „merica“ je više od običnog koketiranja, jer joj je ključni cilj da podrži hladnjačare, odnosno otkjupljivače da na vreme, ili sa manjim kašnjenjem, isplaćuju akontne i druge dogovorene cene proizvođačima. Naravno i da hladnjačare zaštite od novih zaduženja ili eventualnog bankrota.
Zašto su autohtone sorte biljaka ključ budućnosti naše poljoprivrede!
AUTOHTONI DIŽU GLAS
Sunčana strana Miholjskih dana je ponovno skretanje pažnje najšire javnosti o potrebi da se povede više računa o zaštiti starih biljnih sorti i autohtinih rasa domaćih životinja. Do sada su takve priče, izuzimajući stručne krugove, bile na nivou fusnote da bi u poslednje vreme sve poprimilo drugi intezitet i aktuelnost.
Jedna od najznačajnijih pretpostavki da bi se ozbiljnije ušlo u gajenje starih sorti je formiranje mreže za biljne genetičke resurse u sastavu ekološkog društva „Okvir Života“. Inače, stare sorte su značajne za kvalitet hrane, lokalnu tradiciju i zaštitu životne sredine. Sa druge strane njihova otpornost na bolesti, prilagodljivost na klimatske uslove i druge izazove je takođe jedan od razloga zbog čega im treba posvetiti pažnju.
I stare, odnosno autohtone rase su deo našeg nasleđa koji se topi. Prema podacima Insituta za stočarstvo na listi ugroženih je 14 rasa ovaca, dve rase koza u crvenom su i dobro poznata buša, podolac, balkanska koza, mangulica, moravka, domaći brdski konji i više vrsta živine.
Stručnjaci kažu da Srbija ima izuzetno bogat fond starih genotipova koji može postati jedan od stubova zelene ekonomije, seoskog turizma i gastronomskog brendiranja. Pored toga što pripadaju svima one su živa veza sa prirodom i ljudima koji znaju da žive u skladu sa njom. To je nasleđe koje donosi ekonomsku, ali i duhovnu vrednost. Inače, država i resorno Ministarstvo za poljoprivredu subvencioniše uzgoj starih sorti i rasa, ali još uvek u praksi nema uzlazne linije.
NEMA SUMNJE DA SRBIJA UZ STARE I NOVE SORTE IMA, KAKO PRIMETI AFOTISTIČAR ALEKSANDAR BALJAK, JOŠ JEDNU SPECIFIČNOST KARAKTERISTIČNU ZA OVO VREME. ONA POSEDUJE ZNAČAJNE POTENCIJALE ZA RAZVOJ AVANTURIZMA!!!
…
Komentari