Javnost Srbije se neprekidno oglašava i protivi već i samoj najavi da bi nemački lider u mesnoj industriji Klemans Tenis možda mogao da investira u farme za uzgoj svinja i pogone za preradu mesa u našoj zemlji; takvim pristupom samo se otežava revitalizacija svinjogojstva, još uvek osnovne ili važne delatnosti za preko 85.000 ovdašnjih seoskih gazdinstava.
Možda vas zanima
Tako je nedavno sa podsmehom dočekan biznismenov predlog da zbog naleta afričke kuge odloži najavljivano ulaganje. Masa se papagajski naslađivala tračevima nemačke žute štampe o familiji Tenis, uživajući u sopstvenoj proceni da bi dolazak takvog industrijalca navodno „uništio malog srpskog seljaka“. Pre nego što pogledamo na šta je poslednjih decenija spao ovdašnji uzgoj svinja, ukažimo da je pojava i širenje afričke kuge toliko ozbiljna pretnja celokupnoj evropskoj proizvodnji mesa da su seljaci širom Starog kontinenta duboko zabrinuti.
Od baltičkih država epidemija se proširila na Rumuniju i Mađarsku. Gotovo neverovatno deluje vest da je Danska, država sa najvećim uzgojem svinja u Evropi, godišnje oko 26 miliona tovljenika, počela pripreme za podizanje zaštitne mreže na granici prema Nemačkoj. Sve zarad zaštite svog blaga. Zanimljivo je da se u Briselu, alergičnom na slična ograđivanja u Mađarskoj protiv imigranata, i ne bune protiv danske namere; znaju da je u pitanju boljka koja začas može u korenu saseći celokupno evropsko svinjogojstvo, a ni vakcine ni leka nema.
I takvu preteću pošast srpska javnost ignoriše, verbalno se poigravajući njome i stavljajući je u funkciju ismejavanja nemačkog industrijalca. Prava svetina.
Danska, država sa najvećim uzgojem svinja u Evropi, počela je pripreme za podizanje zaštitne mreže na granici prema Nemačkoj radi prevencije širenja afričke kuge.
S druge strane, situacija u našem svinjogojstvu je očajna. Standard nam je veoma nizak, sa nekadašnjih 45 spali smo na 20-ak kilograma godišnje potrošene svinjetine po glavi stanovnika. Stoga je i uzgoj 2,9 miliona tovljenika za godinu dana previše za domaće tržište – skoro polovina je višak. Međutim, kako vakcinišemo svinje protiv kuge, Evropska unija je zabranila i uvoz i transport našeg mesa preko evrounijske teritorije. Izvoz nam je sveden na BiH, Makedoniju i Crnu Goru, državice u kojima je znatan broj stanovnika muslimanske veroispovesti, te ne konzumira svinjetinu.
Do Rusije, nekada velikog kupca našeg mesa, nemamo put za transport. Cena na domaćem tržištu je snižena, a prerađivači, koji žive i od drugih vrsta mesa, pritiskaju seljake uzgajivače i plaćaju tek 140 dinara za kilogram „žive vage“, mada je kilogram buta u prodavnicama i preko 550 dinara.
Podsetimo, tokom jugoslovenskog perioda Srbija je godišnje uzgajala preko 5,5 miliona, a do pre desetak leta oko 4,3 miliona tovljenika. Osnov uzgoja su kvalitetan kukuruz i odlična soja, bez GMO zrna. Dok se u mnogim evropskim državama svinje goje jedući GMO sojinu sačmu, kod nas su prirodnije te se smatra da bismo ovim kvalitetom naše meso mogli prodavati i po 25 odsto većoj ceni.
Međutim, vakcinisanje protiv kuge isključuje bilo kakav izvoz u EU. Zabrana izvoza je dovela i do pada tehnologije u svakoj fazi uzgoja svinja, uključujući i pripremu hrane, a odavno je opao i nivo pri selekciji. Dok smo se mi nekako mučili, drugi su napredovali, pa sada kaskamo i u raznim fazama obrade mesa po klanicama Srbije. A klanice, kojima se ni broja ne zna, premale su i većim delom rade u sivoj zoni. Država se ne usuđuje da se upusti u borbu za dostizanje ekoloških standarda, te je prerada najveći proizvođač animalnog otpada i najveći zagađivač.
Dok se u mnogim evropskim državama svinje goje jedući GMO sojinu sačmu, kod nas su prirodnije te se smatra da bismo ovim kvalitetom naše meso mogli prodavati i po 25 odsto većoj ceni.
Imajući u vidu tradiciju svinjogojstva u Srbiji, mnogi smatraju da bi država prekidom vakcinacije i podsticanjem uzgajivača mogla sama bitno poboljšati situaciju. Međutim, kriza u koju je ovdašnje svinjogojstvo polako ali sistematski upadalo prevelika je i traje godinama. Pokušaj prekida vakcinacije nije uspeo, bolest se pojavila pri isteku trogodišnjeg roka.
Država ima dve mogućnosti: da odustane od bilo kakve podrške svinjarstvu i odluči se za italijansku put, odnosno da domaći hobisti uzgajaju tek deset odsto domaće potrošnje, ili da podstakne ulazak velike klanične industrije, što bi za sobom povuklo i seljački tov.
Za oko 32.000 seljaka kojima je uzgoj svinja osnovna delatnost, ali i 55.000 kojima je bitna, jedino je prihvatljiva druga opcija. Tako se i pojavila kombinacija sa dolaskom Klemensa Tenisa, vodećeg nemačkog prerađivača goveđeg i svinjskog mesa.
Reč je o kompaniji koja zapošljava preko 10.500 radnika i u dvanaest pogona u Nemačkoj i Danskoj godišnje preradi preko 25 miliona tovljenika, a polovinu proizvodnje izvozi u dvadeset i pet država, najviše u Rusiju. Kada su pre četiri godine između EU i Rusije uvedene sankcije i kontrasankcije, došlo je i do minimalizovanja aktivnosti na velikom istočnom tržištu.
Poslovni motiv Tenisa je jasan: razviti uzgoj i preradu svinja u zemlji koja nije u režimu sankcija protiv Rusije. Naravno da je znao da je vakcinisanje protiv kuge prepreka i za transport od Srbije do velikog tržišta. Stoga je i osmislio plan da samostalno, na odvojenim farmama i bez vakcinisanja, razvija i uzgoj do milion tovljenika za dvanaest meseci nadajući se da će tako lakše doći do evropske dozvole za transport. Otuda je u preliminarnim i neobavezujućim razgovorima i definisano da bi za realizaciju posla trebalo izdati u zakup 15.000-25.000 hektara državnog zemljišta. Upravo je ovo izdavanje predmet posebne kritike, pre svih od strane predstavnika ratarskih udruženja, od kojih je svako pod uticajem gazda, a ovi pod komandom „svoje stranke“. Oni smatraju da bi zemlju trebalo izdavati u zakup seljacima.
Načelno, bolje je da država zemljište izdaje direktno seljacima, ali bi ovaj princip, ako se usvoji kao pravilo, morao važiti za sve. Međutim, kod nas samo trojica najvećih tajkuna decenijama zakupljuju duplo više državnog zemljišta nego što je nemački industrijalac planirao. Pri tome, sva trojica skupa ne tove ni šestinu stoke od Tenisove zamisli. Uzgred, oko 400.000 hektara je u državnoj svojini i izdaje se najviše veleposednicima bliskim strankama na vlasti. Mali seljak teško dolazi do poneke parcelice.
Dolazak Tenisa, ili neke druge globalne prerađivačke kompanije, mogao bi upravo za male seljake biti dobitna kombinacija. Ukoliko bi se udružili i uspeli da sitni paori, a ne veleposednici sa više stotina svojih i isto toliko zakupljenih njiva, dođu do državnih parcela, mogli bi biti odlični uzgajivači. Uz pomoć vodećeg prerađivača, brzo bi usvojili nove tehnologije u svim fazama uzgoja, uz odustajanje od vakcinisanja. Kompanija Tenis bi bila i kupac, a nema bolje pomoći paoru od prerađivača, spremnog da dobavljaču plati pristojnu cenu.
Dakle, nema razloga protivljenju dolaska investitora u Srbiju, posebno ne dolasku ulagača u dugo zapostavljenu i tehnološki neosavremenjivanu prehrambenu industriju. Motiv protesta nisu ni osnovani, niti proizilaze iz ekonomskog razmišljanja. Suviše su glasni i redovni da bi bili slučajni. U doba elektronskih medija i spektakla moćnima nije teško da javno mnjenje oblikuje prema sopstvenim interesima, gledištima. Osobito nije teško usmeravati dominantne stavove u zemljama sa predugim tranzicionim nevoljama, izgubljene orijentacije i smušene elite; na tom planu se sa malo novca i nešto projekata postiže mnogo.
Komentari