Rast cena hrane i stočne hrane širom sveta primorava mnoge zemlje da preispitaju dosadašnje stavove prema genetski modifikovanim organizmima (GMO). U tom procesu, Kina se sve jasnije izdvaja kao predvodnik promena, tretirajući biotehnologiju ne samo kao poljoprivredno, već i kao pitanje nacionalne bezbednosti.
Dok su GMO tehnologije godinama izazivale snažne javne polemike, posebno u Aziji, aktuelni ekonomski i klimatski pritisci doveli su do pragmatičnijeg pristupa. Fokus se sve više pomera sa ideoloških rasprava na pitanje stabilnosti snabdevanja, troškova proizvodnje i konkurentnosti stočarskog sektora.
Možda vas zanima
Kina intenzivira GMO proizvodnju
Kina je tokom 2025. godine značajno proširila setvu GMO kukuruza na oko 3,3 miliona hektara, što čini približno sedam odsto ukupnih površina pod ovom kulturom. To je gotovo pet puta više nego prethodne godine i jasan signal promene agrarne politike.
Istovremeno, kineske vlasti ubrzale su odobravanje novih GMO i genetski editovanih sorti, kao i licenci za seme. Komercijalna proizvodnja GMO useva, poput soje, kukuruza, pamuka i papaje, sada je dozvoljena u znatno širem obimu nego ranije, sa ciljem da se poveća domaća proizvodnja hrane i smanji zavisnost od uvoza.
Za kinesko rukovodstvo, pitanje GMO više nije isključivo naučno ili regulatorno, ono je direktno povezano sa bezbednošću hrane, ograničenim obradivim zemljištem, nedostatkom vode i velikom populacijom.
Pritisak rasta troškova stočne hrane
Jedan od ključnih razloga za ovaj zaokret jeste visoka cena stočne hrane. Troškovi u Kini su tradicionalno bili znatno viši nego u velikim izvoznicima poput Brazila i Sjedinjenih Američkih Država, zbog čega se zemlja godinama oslanjala na uvoz proteinskih sirovina.
Međutim, globalne trgovinske tenzije i nestabilni lanci snabdevanja učinili su takav model sve rizičnijim. Uvođenje GMO tehnologija posmatra se kao način da se stabilizuju troškovi, povećaju prinosi i ojača domaća proizvodnja.
Od tradicionalnog semena do novih genomskih tehnika: Šta donose nove metode oplemenjivanja biljaka?
Indija i jugoistočna Azija slede trend, ali oprezno
Kineski primer ima snažan odjek u regionu. U Indiji se sve glasnije razmatra mogućnost kontrolisanog uvoza GMO sirovina za stočnu hranu, pre svega soje i kukuruza, kako bi se ublažio rast troškova u živinarskoj proizvodnji.
Istovremeno, naglašava se potreba za strogom regulacijom, ograničavanjem GMO isključivo na stočnu hranu, kao i paralelnim razvojem domaće proizvodnje ne-GMO kultura.
U jugoistočnoj Aziji, zemlje poput Vijetnama i Tajlanda biraju različite puteve. Vijetnam razmatra primenu genetskog editovanja u proizvodnji useva za stočnu hranu, dok Tajland zadržava zabranu komercijalne GMO proizvodnje, ali modernizuje propise koji se odnose na nove biotehnologije.
Od kontroverze do alata agrarne politike
Stručnjaci ocenjuju da Azija ulazi u fazu „normalizacije“ GMO tehnologija. Iako je rast cena hrane bio neposredan okidač, suštinski razlog leži u strateškom realizmu: ograničeni resursi, klimatski šokovi i rastuća potražnja za stočnom hranom zahtevaju nova rešenja.
U tom kontekstu, GMO i genetski editovane kulture sve se češće posmatraju kao alat, a ne kao univerzalno rešenje. Njihova primena zavisiće od stabilnih rezultata u praksi, jasnih propisa i prihvatanja od strane potrošača.
Ipak, jedno je izvesno – sa Kinom na čelu, genetske tehnologije u poljoprivredi u Aziji sve brže prelaze put od osetljive teme do sastavnog dela agrarne politike.
Komentari