Nisu naši poljoprivrednici pali sa krive kruške, a još manje neobavešteni i nezainteresovani za svekolika dešavanja u poslu kojim se bave. Naprotiv, jedan od njihovih ključnih zahteva prema državi i resornom Ministarstvu, kako na protestima tako i drugim oblicima okupljanja, bio je okrenut ka uvođenju reda na domaćem tržištu poljoprivrednih proizvoda. Upravo, na njihovo insistiranje, a što je neko iz Vlade Srbije dobro čuo, doneta je uredba o obaveznim pisanim ugovorima u prometu poljoprivrednih proizvoda. Za početak i to je dovoljno da se zaustavi višedecenijski opšti metež i grabež u kojem je, prema nekim istraživanjima, svega 10 do 15 odsto domaćih firmi ugovaralo poslove sa proizvođačima. Ostali su radili na „časnu reč“ i „lepe oči“, što je imalo za posledicu, blago rečeno, pljačku, osiromašenje i nesigurnost u poslovanju mnogih u lancu primarne proizvodnje.
Donošenjem ove vladine uredbe, koja će postati obavezna i čije nepoštovanje će „skupo“ koštati sve one koji se o nju ogluše, učinjeni su prvi koraci na planu elementarnog uspostavljanja pravila i reda na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
„Časna reč“ ostaće samo jedan lep sinonim koji će morati da se „duboko“ pokloni pisanim ugovorima. Očekuje se da dođe do uspostavljanja veće transparentnosti, stabilnosti i sigurnosti u toj osetljivoj i delikatnoj oblasti agrara.
NERAZUMNO ODUGOVLAČENJE
Nažalost, predugo je bio uspostavljen ne samo paradoks, već i pojava da su poljoprivrednici imali veću glavobolju i stres tokom i posle žetve nego prilikom setve, odnosno sabiranja i prodaje plodova. To je na najbezobzirniji način koristilo neuređeno tržište, često sprovodeći pravi teror, sa svakoraznim neodgovornim otkupljivačima, nakupcima, prekupcima i sličnim lovcima na brzu zaradu.
Uz takvo stanje, još nekoliko priča služilo je za zbunjivanje. Obično prilikom negodovanja poljoprivrednika i traženja da ih država zaštiti, poručivali bi iz resornih službi kako će upravo tržište i njegovi „nepotkupljivi“ principi sve probleme dovesti u red. Međutim, od te „pretnje“ nije bilo ništa.
Sećam se i vremena kada se moglo čuti da su se u razvijenim zemljama poslovi sklapali na reč. To je u međuvremenu utihlo, jer su ljudi postali neodgovorni pa i zlonamerni.
Na reč su ostali samo da posluju mafijaši kako bi sprečili ostavljanje bilo kakvih tragova za svoje rabote.
Paori iz Inicijative za spas poljoprivrede iz Vojvodine tvrdili su da je uređeno tržište značajnije od subvencija i drugih podsticaja. Dakle, i oni su uvideli sve prednosti, ali i pogubnosti improvizovanog ponašanja u tom delu agrara. Međutim, nadležnima i administraciji, iz njima samo znanih razloga, nije se žurilo da urede tu bitnu, da ne kažem prelomnu tačku kada je u pitanju poljoprivredna proizvodnja.
Činjenica je da tržište ne uređuju samo propisi, nadzori i sankcije, već da je u pitanju i kultura poslovanja, naglašenije prisustvo konkurencije i kvalitetan marketing.
Tačno je da se poljoprivredni proizvodi kod nas prometuju na hiljadu i jedan način, međutim, kada govorimo o proizvođačima sa značajnim količinama roba i proizvoda, takozvanim tržišnim viškovima, taj mozaik mora da bude uređen i propisan. Mi smo, po svemu sudeći, čekali da umesto nas taj posao uradi neko drugi.
Bez pisanog ugovora nema otkupa: nova pravila za meso, pšenicu, mleko, voće i povrće!
OBAVEZA ZA SVE SEKTORE
Pisani ugovori biće obavezni prilikom trgovine žitaricama, merkantilnom pšenicom i kukuruzom, kao i voćem i povrćem. I u sektoru stočarstva ugovore će morati da imaju trgovci goveđim, telećim i svinjskim mesom, kao i oni koji će predavati stoku za klanje. Institut ugovora biće obavezan i za promet mleka i mlečnih proizvoda, kao i meda.
Sa ovom merom posebno su zadovoljni domaći voćari, čije prve reakcije su da je trebalo da se donese mnogo ranije, jer se u tom sektoru uglavnom trgovalo ad hok sistemom. U takvoj improvizaciji najveći problem za proizvođače voća bio je vezan za plaćanje, korigovanje cena i konačnu isplatu u rokovima kako je to država propisala.
Često su to bile prave „Tantalove muke“ koje prate razočarenja, demoralisanje za nova ulaganja na proširenju i unapređenju proizvodnje, sve do iskazivanja nezadovoljstva protestima, kao i pretnje da će zadovoljenje ipak morati da potraže na sudu…
Upravo u voćarskom sektoru svega 10 do 15 odsto firmi radi uz pisane ugovore. Najčešće se radi o renomiranim firmama i otkupljivačima koji su shvatili da bez zadovoljnih proizvođača nema ni njihovog dobrog poslovanja.
U takvim ugovorima, pored osnovnih tačaka, nalaze se i klauzule koje se tiču cene, plaćanja i uslova otkupa, dok se proizvođač obavezuje da će u skladu sa tim isporučiti ugovorenu količinu proizvoda određenog kvaliteta. Međutim, navedeni procenat je kap u moru u odnosu na ostatak proizvođača.
Inače, u nešto boljem položaju po ovom pitanju je prometovanje žitarica zahvaljujući Produktnoj berzi iz Novog Sada, kao i dosta harmonizovanom, odnosno usaglašenom poslovanju mlinova i drugih prerađivača žitarica. Papirni dokumenti kreću se od kantarskih potvrda do faktura koje se smatraju nekom vrstom ugovora.
RUSKA ŠKOLA
Koliko smo bili uspavani kada je u pitanju ovaj poslovni ambijent, odnosno tržište poljoprivrednih proizvoda, najbolje govore primeri iz turbulentnog perioda ekonomske tranzicije. Brojne firme i kompanije iz Ruske Federacije (Rusije), koje su bile zainteresovane za naše voće, pre svega jabuke, trešnje i šljive, iz svojih akt-tašni prvo su vadile pisane ugovore.
Zanimljivo je da su sa tim papirima „mahali“ još dok su mnoge voćke bile u cvetanju, sve sa namerom da na vreme obezbede dovoljne količine, često isplaćujući proizvođačima i avanse da bi određenom agrotehnikom i zaštitom obezbedili kvalitet plodova.
Ta svetla tačka vremenom je potamnela, jer ostali učesnici na tržištu i dalje su radili u sivoj zoni, po nekim „svojim“ pravilima. Međutim, uz sve to i dalje je na snazi mišljenje da je poljoprivreda neprofitna i socijalna kategorija za ispomoć velikog broja građana, što je najverovatnije bio jedan od razloga da se na tržišna pravila gleda „kroz prste“ od strane onih koji brinu o toj vrsti agrarnog reda.
Izostanak tržišnih navika često smo skupo plaćali, posebno kada je u pitanju izvoz voća. Da su imali iskustva sa domaćeg tržišta, gde se u ugovorima za prometovanje jasno navode sve pojedinosti i detalji, ne bi dolazilo do svakoraznih problema, od vraćanja robe sa granice pa do pretnji da će doći do prekida dalje saradnje.
Naravno, da su mnogi izvoznici profesionalci u svom poslu i da obraćaju pažnju na detalje, ali u opštoj atmosferi opuštenosti i relativizacije i oni se okliznu na uređenim terenima gde su na snazi stroga tržišna pravila. Hoće li ugovori uspeti da izguraju sa tržišta naša običajna prava, navike, ucene i druge neprijatnosti iz sive zone, trebaće vremena da bi se na to pitanje dobio potpun odgovor.
Međutim, svaki pokušaj je pola uspeha, a ako to akteri na tržištu poljoprivrednih proizvoda budu iskreno prihvatili, i potpun uspeh. Ako su poljoprivrednici iz male opštine Ljig još pre 30 godina prodavali kajmak preko interneta, kakav je problem danas prometovati robu sa pisanim ugovorima koji opstaju hiljadama godina. Sve od Starog Rima preko srednjeg veka do nedavnog obletanja Meseca sa njegove nevidljive strane!!!
Komentari