Stiže li uragan u leđa srpskom agraru!?

Gleda me Mont Everest, gledam ja njega. Ovako sam doživeo informaciju da je američka Finansijska korporacija za međunarodni razvoj (DFC) koja je nedavno otvorila kancelariju u Beogradu, spremna da kreditira, odnosno ulaže i u srpsku poljoprivredu. Dobro ste čuli: ne u IT, svemirska istraživanja, nuklearne programe, već u poljoprivredu. DFC ne nudi dolare za parče „hleba sa masti“ kao i za neka nova „Trumanova jaja“, već za projekte koji će unaprediti ovu granu i u njoj uposliti još već broj radnika.

Stiže li uragan u leđa srpskom agraru - © Agromedia
Foto: Pixabay/Agromedia

Ovu za mnoge iznenađujuću informaciju nije u svojoj „kugli“ videla vidovita Roska, već ju je javnosti saopštio Branislav Nedimović aktuelni, ili kako se to kaže ministar poljoprivrede u ostavci, dok se ne izabere novi. Gostujući na javnom servisu on je kazao da pored izgradnje „Auto-puta mira“ od Niša do Prištine, železničke pruge i drugih investicija mogućnost da apliciraju za novac iz kase DFC imaće i nekoliko sektora iz poljoprivrede. Ne skrivajući zadovoljstvo dodao je da će čelnicima američke finansijske korporacije biti ponuđeno nekoliko projekata zbog čije atraktivnosti i osobenosti neće moči da spavaju.

Mislim da nije u ovoj izjavi preterao, jer svako kome bi navedena korporacija, čija beogradska kancelarija ima na raspolaganju 60 milijardi dolara, ponudila podršku počeo bi najpre da muca a potom govori kao da je imao susret sa nekim božanstvom. Razume se u snu dok je spavao. Na pitanje da kaže, makar, iz kojih su sektora agrara ti projekti ministar je kratko kazao da su u pitanju: podrška ženskom preduzetništvu, mladim poljoprivrednicima i njihovim start-ap poslovima a radi se i o nekoliko projekata iz primarne proizvodnje i prerađivačkog sektora.

Žene, žene glasajte za mene

Bez Leposava, moj opšti naziv za žene, ne mogu se zamisliti mnogi poslovi u gradovima, selima i poljoprivredi. Ne znam kakvo će iznenađenje pripremiti autori projekata za „nesanicu“, ali da izađu i sa „čudom neviđenim“ ključni problem je kako obezbediti dovoljan broj žena, kako za njihovo vođenje tako i rad. Mislim da nije poenta da se na čelo neke poljoprivredne kompanije ustoliči jedna ili pet žena a da svi ostali budu jačeg pola. Isto tako iluzorno je očekivati da svaka žena ima afiniteta i određenih preduslova da bi „uskočila“ u biznis varijantu. Tašnu, mašnu i mobilni ne mogu zameniti visoke potpetice, plava perika i džip, jer je u pitanju oblik zahtevnog poslovanja i ekonomisanja, makar se bavili i preradom tikava.

One žene koje su sada na svojim radnim mestima, kada je u pitanju poljoprivreda, zbog onoga što im piše u krštenici okasnile su za svaki ozbiljniji biznis, dok one druge, za kojima vapi na hiljade ruralnih neženja imaju primarnu obavezu da rađaju naslednike, razmahuju pegle i pripremaju ručak. Bitno je podsetiti i na podatak da jako mali broj žena ima na svoje ime vlasnički list na kuću, okućnicu ili šumu. Ovo je kroki statusa i drugih proseka za žene iz ruralnih sredina koje su poodavno istakle belu zastavu kada je u pitanju njihovo uključivanje u određene samostalne i uz to tržišno konkurentne poslove.

Naravno, ne treba zaobići ni one o kojima se snimaju specijalne TV emisije zato što gaje koze, ovce ili ukrasne kokoške, dok istinski optimizam bude dame koje su na čelo sopstvenih firmi, preduzeća i kompanija. Retke su, ali ih ima. Nije mi zasmetao ni „iskorak“ na ovom planu koji je napravila opština Vrnjačka Banja koja je mlađoj ženskoj osobi dala pristojnu novčanu podršku (1,3 miliona dinara) za projekat proizvidnje kiselog: „predkupusa i kupusa“. Pored toga što je ovaj ženski biznis na klimavim nogama, najgore je u svemu što je dobitnica finansijske podrške, najverovatnije, po nagovoru lokalnih moćnika izjavila: kako je to pravi model da se zaustavi odlazak mladih ljudi u inostranstvo. Nema razloga da tamo traže sreći kada je ona tu.

Da ne vređam kupus i ostale sarme, žensko preduzetništvo je aktivnost kojoj  se mora pristupati sa više razumevanja, podrške, ohrabrivanja i potpunog isključivanja rodne nejednakosti. Dosadašnja iskustva govore da za tako nešto još nemamo stpljenja i prevelekih ambicija i često se zadovljavamo time što preduzetnice nazivamo“zmaj ženama“. Retke su žene koje su u sopstvenom biznisu uspele do „dotaknu“ zvezde. A više nego skroman je podatak da na području Vojvodine ima svega 136 privrednih organizacija iz sektora poljoprivrede čiji su osnivačio i vlasnici žene. Cenim da će nove generacije menjati ovu sliku i sam ambijent ne prihvatajući obećanja, kako će jednog dana, dobiti subvencije i za svaku punu teglu ako budu češće okretale glavu prema bilbordima sa  kojih dobijaju svakorazne eksplicitne poruke među kojima i onu: žene, žene glasajte za mene. Tačnije, njih.

Mladići u petoj deceniji

Najpoželjnija, ali i najproblematičnija ciljna grupa u agraru su mladi ljudi. Uz svu savremenu tehnologiju bez njihove snage i volje brazde ostaju plitke. U proteklih 20 godina kada je počelo ubrzano krunjenje srpskih sela kao glavnih inkubatora za podmlađivanje bilo je više pokušaja da se stimuliše ostanak, ali i motiviše njihov dolazak na ruralnim prostorima. Nema nikakve tajne, ključ za mogući uspeh u pomenutoj aktivnosti bio je u visini novčane podrške. Bez okolišanja ona je bila tri do pet puta manja u odnosu na neke zemlje iz okuženja i EU. Kada je kod nas ta suma narasla na 5.000 evra u Sloveniji su za start-ap projekte u poljoprivredi mladi dobijali po 30.000 evra. Neko od naših genijalaca se dosetio da pomeri starosnu granicu sa 30 na 40 godina čime je samo veštački stvoren utisak povećanja broja „mladih“ pedesetogodišnjaka za poslove u poljoprivredi.

Najnovija vest da će biti na raspolaganju dolari iz korporacije DFC je nešto što odavno nije zadesilo srpski agrar. Hoće li nas sreća pomilovati i američke plave novčanice poput uragana  dunuti u leđa srpskoj poljoprivredi, koliko sam razumeo, najviše će zavisiti od nas samih. Da projekte ne „vežemo“ na  kafanskim salvetama, kabinetima i drugim usputnim ćumezima, već na institutima, fakultetima i istraživačkim centrima. Očekuje se da i uslovi pod kojima će se dolari dobijati budu precizno i transparentno izdefinisani. Nadam se da iza svega nisu neki drugi, treći ili „viši“ interesi, jer je hrana uvek bila i ostala strateški značajna roba ne zaostajući ni za „dresiranim“ boijevim glavama ili proizvodnji automobila dužih od carskih galija. Uveren sam da će tako biti sve do takozvanog smežuravanja Sunca. Najmanje, još tri i po milijarde godina!

Komentari