Po proizvodnji šljive Srbija je lider u Evropi, a druga u svetu, posle Kine. Sa oko 49 miliona stabala našeg nacionalnog voća, koliko se procenjuje da ih ima na 244.000 hektara, ove godine ubrano je između 500 i 550 hiljada tona požegače, stenleja, čačanske lepotice, rane, rodne i najbolje, što je gotovo duplo više nego lane. Iako su kazani za pečenje rakije, takozvane “vesele mašine”, danonoćno radile, proizvođači šljive su najblaže rečeno tužni i nezadovoljni. Izvoz je prepolovljen u odnosu na prošlu godinu, a time i zarada.
Možda vas zanima
Za razliku od prošle godine, kada je kasni prolećni mraz desetkovao rod šljive, krajem ovog leta voćnjaci širom Srbije su se plavili od roda. Međutim, otkup je loše išao, otkupljivači su plaćali znatno manje nego prethodnih godina.
Lane se otkupna cena sorte stenlej kretala od 35 do 60 dinara, a rane sorte i do 80 dinara, negde i više. Ove godine sve je bilo drugačije. Umesto da se raduju ovogodišnjim vremenskim prilikama, koje su bile blagorodne za šljivu, količini i kvalitetu ubranog voća, proizvođači su ostali razočarani.
Veliki rad i ogromna sredstva uložena u obradu zemlje, orezivanje, zaštitna sredstva i berbu, proizvođači nisu mogli da unovče, jer se cena, na primer čačanske lepotice, kretala svega 20 do 25 dinara, a stenleja od 12 do do 18 dinara, što je upola manje nego lane.
Pored toga, izvoz šljive iz kraljevačkog kraja u Rusiju, koji ima višegodišnju tradiciju, trajao je svega nekoliko dana i obustavljen je bez ikakvog obrazloženja.
“Vesele mašine” preplavile sela
Stručnjaci kažu da je Zakon o proizvodnji i prometu, da svi proizvođači mogu da uđu u prodaju, doneo dosta pozitivnih stvari i u poboljšanju položaja proizvođača voća. Oni su do skora mogli da prodaju svoje proizvode deklarisanom preduzetniku, a sada mogu da proizvedu i prodaju mu rakiju, a on je prepeče i napravi proizvod pod svojim brendom. Međutim, kad se neposredni proizvođači u praksi suoče s praktičnim problemima, stvari i nisu baš prijatne po njih.
Kako sačuvati aromu voća kod rakija
“Cena rakije ove godine kreće se od 400 do 500 dinara. Skuplje neće niko da je kupi, a jeftinije nemaš račun da prodaješ“, kaže Perica Rakić, voćar iz Pekčanice kod Kraljeva i dodaje sa gorčinom da su on i njegove kolege voćari ove godine prošli “kao bosi po trnju“.
Dok su kazani za rakiju, takozvane “vesele mašine” radile od zore do iza ponoći voćari su, kako ističe ovaj uzorni mladi poljoprivrednik, tugovali kraj kazana jer ne znaju šta će s ogromnom količinom kvalitetne rakije koju niko neće.
Objektivno dosta krivice za nepovoljan položaj srpskog šljivarstva snose sami proizvođači ali ne samo oni, nego i zavodi za poljoprivredu, udruženja, zadružni savezi i svi drugi u lancu koji se na bilo koji način vezani za sudbinu te poljoprivredne grane.
Stoji činjenica da su svi planovi i nade naših voćara temeljeni na potrebama ruskog tržišta, a da se pri tom zaboravlja da smo najboljih godina od ukupnog roda, u Rusiju izvozili najviše 10 odsto ukupne proizvodnje šljive. To je nedopustivo malo ako se zna da smo po broju stabala šljive prvi u Evropi, a drugi u svetu.
Ni Rusi ne piju više “kao Rusi”
Proizvođači šljive u Srbiji uglavnom se žale na zahtevne standarde koje propisuje Ruska federacija, koji su iz godine u godinu sve strožiji, visoke troškove transporta i nedostatak novca za savremeniju proizvodnju. A kad se naši šljivari uklope u standarde i ispoštuju ih, suočavaju se s problemom nedovoljnih količina voća, uključujući i šljive, s kojim bi se udovoljilo potrebama ogromnog ruskog tržišta, što je najčešće posledica nedostatka novca za nove investicije, odnosno podizanje novih zasada.
U poslovanju s Rusima trebalo bi da znamo da je Rusija osmi po redu uvoznik suvih šljiva u svetu (posle Nemačke, Japana, Velike Britanije, Italije, Meksika, Brazila i Belgije), a da Srbija u tom uvozu učestvuje sa svega jedan odsto, iako je, ponovimo još jednom, po broju stabala šljive prva u Evropi, a druga u svetu. Daleko ispred nas su Argentina sa 43 odsto, Čile 17, Tadžikistan 12, Ukrajina 8, Moldavija 7 i Uzbekistan sa 4 odsto.
Objektivno, pored toga što zaostajemo u preradi, najveći problem koji se javlja i prilikom izvoza šljive na strana tržišta, uključujući i rusko, odnose se na kvalitet proizvoda i čestu nekontrolisanu upotrebu zaštitnih sredstava – pesticida.
Kad smo već kod ruskog tržišta treba istaći da su i Rusi sve zahtevniji i po pitanju kvaliteta ambalaže, pakovanja, propratne dokumentacije, ispravnosti i raznovrsnosti proizvoda od šljive. Naše tradicionalne zablude i uverenja, istinita ili ne, u ma kom stepenu, da Rusi “piju kao Rusi” i da im možeš prodati “rog za sveću” više nikome ne mogu da budu poslovni-izvozni adut pa ni nama. Rusija se promenila i dalje se menja i toga moraju da budu svesni svi naši voćari, od proizvođača do izvoznika.
Blace kao primer kako dalje
Šljiva je naše nacionalno voće i zaslužuje najveću moguću pažnju. Upravo zato širom Srbije tokom leta i jeseni održavaju se brojne manifestacije šljivi u čast i slavu. Svakako “Dani šljive” u Blacu su naša najpoznatija šljivarska manifestacija koja svake godine okuplja proizvođače šljive iz čitavog regiona, kojima je na raspolaganju više od stotinu štandova sa različitim proizvodima od šljive, ali i drugog voća.
Pravilno sušenje šljiva: Požegača – najkvalitetnija sorta za sušenje
“Budite ponosni na činjenicu da je šljiva sa vašeg područja prva i najpoznatija u Srbiji i u ovom delu Evrope”, poručio je Zoran Đorđević, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, na otvaranju ovogodišnje manifestacije u Blacu.
Tu su saopšteni pouzdani podaci da je sa oko 2,5 miliona stabala šljive na području opštine Blace, ovogodišnji rod sa izuzetno dobrim kvalitetom iznosio 15.000 vagona i da nije bilo problema s plasmanom. Voće sa područja opštine Blace lako je našlo put do kupaca širom Evrope i Amerike.
Komentari