Kada sam na dan otvaranja ovogodišnjeg Međunarodnog sajma poljoprivrede u Novom Sadu čuo da se u Srbiji TRAŽI NJIVA VIŠE, istog momenta sam otišao na hladno pivo. Da se opustim i priupitam kako je jedna takva informacija prošla mimo mog saznanja. Međutim, kada je pre nekoliko dana u Beogradskom ZOO vrtu rođeno belo mladunče bizona, shvatio sam da su kod nas moguća svakorazna čuda. Beli bizon se rađa u proporciji jedan na 10 miliona, a što se tiče domaćih njiva i dalje su najtraženije one pored auto-puteva i nekih budućih novih državnih džada i brzih pruga. Tamo gde treba motika da radi – nema gužvi i potražnja je simbolična.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
U domaćem agraru i dalje su dominantne teme o POSLEDICAMA njegovog stradanja, stagnacije, zapuštenosti i nebrige. Čak i ponižavanja, jer ga u zapećak gura svaka KUKA I MOTIKA, pa i najmanja, inostrana investicija, improvizovani projekti za sakupljanje plastičnih flaša i slične galanterije, virtuelni izvoz puževa, kore od divlje trešnje ili uvoz banana, avokada, čipsa i drugih marginalija. Sve je to začinjeno brojnim obećanjima, planovima i procenama kako će već narednog dana, a najdalje godinu, biti sve bolje. Slikovit primer o nebrizi prema ZAVIČAJU domaćeg agrara, a što zapravo jeste SRPSKO SELO, prikazan je na nedavno otvorenoj izložbi u Galeriji SANU u Beogradu. Reč je o postavci dokumentarnih fotografija pod nazivom „I TO JE SRBIJA“ koju potpisuje magistar Zoran Cvetković. Ova postavka koja je građanima i najširoj javnosti stavila na uvid preko 350 fotografija iz svih krajeva Srbije, još jedna je od brojnih ilustracija i svedoka ubrzanog nestajanja domaćih sela.
Čim se skrene sa bilo kojeg magistralnog ili regionalnog puta ulazi se u svet kratke lepote, jer idilu ubrzo promeni samoća, neprijatna tišina i slike ne tako davnih seoba prema gradovima i drugim mestima koja obećavaju bolji život.
Neko će priupitati šta je u pomenutim fotografijama novost, s obzirom na podatak da je u Srbiji u proteklih 20 godina nestalo čak 200.000 poljoprivrednih domaćinstava. Neozbiljno je objašnjavati da se to nije dogodilo zbog neke dobrote, već od stalnog ZANEMARIVANJA, neuređenosti, prepuštanja samosnalaženju i drugih nevolja koje su protutnjale ovim prostorom nikada pritom ne zaobilazeći selo i seljaka. I pljačkaška tranzicija često je posećivala srpski agrar i selo čije posledice će preko uništavanja zadruga i velikih prerađivačkih agrokombinata osećati još jako dugo. Svi ti događaji, situacije i okolnosti ne smeju se zaboraviti, ali mala je vajda od HORSKOG PLAKANJA, odnosno sećanja. Bojim se da sve to vodi ka tome da jednog dana preraste u MIT, jer Srbija bez mitova, epova, legendi i drugih „nebeskih“ atributa tapka u mestu. Nema GORIVA I MOTIVA za dalji nastavak puta. I to bi se dalo razumeti, uz uslov da konačno počnemo umesto lečenja POSLEDICA da sprečavamo UZROKE koji dovode do pomenutih nesrećnih okolnosti i epiloga.
Upravo, pored sumorne statistike izložba „I TO JE SRBIJA“ daje dodatne informacije i određena objašnjenja, ali i dileme zbog čega je toliko ljudi otišlo ili pobeglo iz RAJA. Primera radi, najveći broj seoskih Zadružnih domova sačuvao je konture vlastelinskih palata ili letnjikovaca sličnih onim koji se nalaze na obalama jezera Komo u Švajcarskoj. Svedok za ovakvo poređenje je Zadružni dom u Svrljiškoj Topoli kod Knjaževca, zatim zadružni dom u Osanici kod Žagubice i još nekoliko njih. Nisu za potcenjivanje ni mnoge napuštene privatne kuće čiji balkoni, doksati, spratovi i druga graditeljska rešenja skreću pažnju svakog posetioca ili prolaznika, bez obzira što su njihove poslednje čuvarkuće šimšir, zdravac i podivljala vinova loza uz neizbežni korov. I škole u kojima nema đaka su građevine sa urednim fasadama i prostranim ograđenim dvorištima. Krajolik najvećeg broja opustelih sela je naprosto bajkovit sa puno vodenih izvora, ali i plodne zemlje. Doduše, postojećim seoskim putevima mogu da se kreću samo borna kola, što ne znači da su bili bolji kada je naroda bilo više. Zbog čega onda tolike seobe i odlasci iz ruralnih prostora Srbije? Šta treba činiti pod hitno a šta sistemski da se mnoge od pomenutih slika promene? Da ožive, progovore i postanu radost za sve one koji se vrate na dedovinu i očevinu!
Dok ne stigne taj odgovor, prognoze autora izložbe, Zorana Cvetkovića, nisu nimalo optimistične. „Nažalost, ISELJAVANJE IZ SRPSKIH SELA TRAJE I SADA i ona ostaju sve praznija. Rezultat tih negativnih tendencija i nebrige države, doveo je do toga da sada u srpskim selima imamo 50.000 praznih kuća, kompletno napuštenih domaćinstava, privrednih objekata, praznih škola, domova kulture i zadružnih domova. Smatra se da se oko 1.200 sela nalazi u fazi nestajanja, a što predstavlja veliki demografski, bezbedonosni i ekonomski problem. Zračak nade za spas od totalne propasti predstavlja projekat ‘500 zadruga u 500 sela’ na čijem čelu je ministar za regionalni razvoj, Milan Krkobabić.“
Bio sam podosta iznenađen kada sam na dan otvaranja 85. Međunarodnog sajma u Novom Sadu, čuo od poljoprivrednih glavešina da se u Srbiji TRAŽI NJIVA VIŠE. Prvo sam pomislio da se neko šali, imajući na umu da je do juče bio organizovan opšti front za zaustavljanje nekontrolisane prodaje domaćih hlebnih oranica strancima. Tek kada je izvršena korekcija određenih članova iz SSP ugovora, smirilo se ozbiljno komešanje na račun rasprodaje jednog od najznačajnijih državnih resursa. Traženje NJIVE VIŠE istovremeno znači i povećanje cene hektara poljoprivrednog zemljišta. Međutim, u proseku je i dalje njegova cena oko 6.000 evra za hektar. Tamo gde su oranice pod zalivnim sistemima, u jednom komadu i bliže nekom od prerađivačkih ili potrošačkih centara, vrednost je nešto veća, odnosno od 10.000 do 15.000 evra. Potencijalni kupci su uglavnom oni poljoprivrednici koji u svom vlasništvu već imaju 20 do 30 hektara i kupovinom žele da povećaju proizvodnju.Po tom pitanju, kako smo saznali, najambiciozniji su poljoprivrednici iz Mačve.
Inače, odavno nije tajna da ekstra cenu imaju poljoprivredne i slične parcele pored auto-puteva, drugih saobraćajnica, industrijskih i trgovačkih zona. Niko na takvim lokacijama ne kupuje njive da bi ih obrađivao, već radi preimenovanja u građevinsko zemljište radi višestrukih zarada. Takvo zemljište prvenstveno se kupuje zbog dalje preprodaje, na čemu trgovci zarađuju velike pare. Kako niču novi koridori i krakovi brzih pruga, ova priča nastavila je svoj život, pa njihov scenarij neodoljivo podseća na film GORČILO Milutina Karadžića. U najvećoj nedođiji, ako neko preko partijskih i drugih veza sazna koju godinu ranije pre nego što se obelodani, da će se tuda graditi kakav put, zemlja se prodaje kao alva. Ne kupuju je poljoprivrednici, već pomenuti preprodavci i mešetari.
Ako je iko trebao da podigne cenu njiva onda se to očekivalo od STRANACA koji su nezvanično, preko određenih domaćih firmi i kompanija, kupili blizu 100.000 hektara oranica, mahom u Vojvodini. Međutim, nije njima samo „zmija“ u džepu, već su dobro obavešteni da zemlja u Srbiji spada u red najjeftinijih u Evropi. Za utehu imamo i mi čime da se pohvalimo, a to je rekordna cena po kojoj je PKB pre godinu dana prodao pet hektara zemlje po ceni od 750.000 evra za hektar. To je višestruko veća cena nego što je u Tirolu ili u italijanskoj Lombardiji. PKB je zemlju prodao da bi preživeli zaposleni, a kupci da bi sagradili magacinske hangare. Dobrih zarada u transakcijama sa poljoprivrednim zemljištem bilo je na potezu industrijskih zona pored auto-puta od Surčina, Šimanovaca, Dobanovaca… Slična je situacija i sa zemljištem u drugim gradovima Srbije u kojima se najbolje oranice za proizvodnju hrane prodaju za svakorazne zone, tržne centre, zabavne parkove i smetlišta. Međutim, u ovakvim prilikama ne sme se zaobilaziti činjenica da u Srbiji ima 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta od kojeg je 3,5 miliona u većem delu koristi za proizvodnju. Podatak da je istovremeno 1,5 miliona hektara zaparloženo najbolje govori koliko mi cenimo zemlju koja je neuništiva, neprenosiva, blagorodna i prirodni dar koji bi kao stari paganski narod trebalo ne samo da poštujemo, već i da grlimo.
Dakle, POMAME ZA NJIVAMA nisu tolike kako neko želi da predstavi, a cene rastu dosta sporo. Možda se uskoro nešto promeni i po tom pitanju, a dobar predznak za tako nešto je i nedavno rođenje belog mladunčeta bizona u Beogradskom ZOO vrtu. Indijanska legenda kaže da beli bizon ili bufalo koji se rađa u proporciji jedno mladunče na 10 miliona, najavljuje loše dane ako se ne budemo ponašali kako treba. S obzirom da smo mi ubeđeni da smo dobri i fini, onda treba da očekujemo srećna i blagorodna vremena. Međutim, potencijalnu idilu već su POKVARILI proizvođači malina iz Zlatiborskog okruga kojih je izdalo strpljenje posle saznanja da im otkupljivači za kilogram crvenih plodova ovogodišnjeg roda nude manje od 100 dinara za kilogram. To je dvostruko niže od njihove računice po kojoj bi zaradili za hleb i ništa više. Hladnjačari mudro ćute, a tek sa usana se mogu pročitati poruke državnih činovnika iz Ministarstva za poljoprivredu. Proizvođači su izašli na puteve nadajući se da će njihovom blokadom probuditi nečiju svest ili savest. Iz daljine sam čuo glas: MALINARI, NIKO NE SME DA VAS BIJE!?
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal AGROMEDIA , Bilten za selo i poljoprivredu SANU.
Komentari