Svet poljoprivrede Prodavnica

Životni put magarice Maze od Srbije do Norveške – nedostaje joj zelena trava doma njenog

Magarica Maza potiče iz Srbije. Sticajem okolnosti preselila se u Norvešku i tu se teško razbolela. Njena vlasnica, Biljana Fredriksen, kaže da joj nikako nije prijala trava dalekog severa. Ali, njena bolest okupila je studente jednog univerziteta, koji su joj pomogli da prebrodi teške trenutke.
 

Maza i Zveki © foto: Biljana Fredriksen

Maza je otputovala u Norvešku pre godinu i po dana i smeštena je na farmu porodice Holta Boresena. U Srbiji je navikla da se hrani divljim rastinjem na napuštenim njivama, a oni gaje travu koja ima više kalorija, šećera i proteina nego ova iz Srbije.

Prošlog proleća trava je bila izuzetno jaka i Maza je obolela od laminitisa. Radi se o vrsti akutne šećerne bolesti. Jednostavno rečeno, otrovala se prejakom hranom. Kod konja, pa i kod magaraca, to trovanje dovodi do bolova u nogama, otpadanja kopita… Srećom, kod Maze je bolest bila u početnoj fazi, jer smo odmah prešli na dijetalni način ishrane, na kom će morati da bude do kraja života. Ona jednostavno ne sme da jede zelenu travu u Norveškoj“, priča za Agromediju vlasnica magarice, Biljana Fredriksen, univerzitetski profesor u norveškom gradu Stoke.
 

Sandale za magare © foto: Biljana Fredriksen

Biljana još kaže da su joj danima davali lekove protiv bolova, a punih osam meseci svakodnevno su morali da joj previjaju kopita. Napravljene su joj i sandale da se ne bi među kopita „useljavale“ bakterije dok hoda. Mazu ne muči samo prejaka trava, već i vlažna klima. Bio joj je potreban suv teren. Tada su Mazin život ulepšali studenti kojima je Biljana profesor. Oni se školuju za nastavnike i vaspitače.
 

Kostur dvorca © foto: Biljana Fredrksen

Predstavila sam im Mazin problem, dovela ih na ranč gde ona živi i oni su na praktičnom primeru mogli da predlože svoje rešenje. Šaljivo sam napravila paralelu sa norveškom bajkom ’Princeza na zrnu graška’ kojoj su potrebni slojevi mekih dušeka. Oni su osmislili sklonište koje podseća na dvorac, sa motivima iz njenog rodnog kraja. Na taj način smo pomogli Mazi da što više vremena provodi na suvom, a studenti su naučili kako da svoje buduće učenike motivišu da reše problem, borave u prirodi i zavole životinje“, kaže Biljana koja živi u Norveškoj od 1987. godine.
 

Studenti koji su Mazi napravili sklonište © foto: Biljana Fredrikson

Mazu su kupili Biljana i njen otac koji živi u Sremčici. Tačnije, prvo su kupili konja Zvekija, kako bi njenom ocu ulepšali penzionerske dane i kako bi privukao unučiće da češće dolaze na imanje. Međutim, kod prethodnih vlasnika Zveki je već bio prijatelj sa Mazom. Tada je Biljanin sin Tomas od svoje ušteđevine odlučio kupi Mazu i dovede je u Sremčicu.

Kada se odlučivalo o preseljenju Zvekija u Norvešku, nije bilo dileme da će i magarica poći na daleki put.
 

magare Maza © foto: Biljana Fredrikson

U Norveškoj je čak zabranjeno držati samo jednog konja, je se to smatra maltretiranjem. Konji pate od samoće“, kaže Biljana.

Zveki i Maza žive u iznajmljenom smeštaju porodice Holt Boresen. Imaju svoju štalu, a magare iz Srbije još i svoj dvorac, i ogrtač za hladne dane. Društvo im pravi još šest konja.

 

Sagovornik: Biljana Fredriksen, univerzitetski profesor u norveškom gradu Stoke

Fotografije: Biljana Fredriksen

 

 

Komentari