Senjski Rudnik je mesto u kojem vreme ide unazad i koje polako zamire, ali ima u njemu nešto što slučajnim gostima „bode oči“. Cveće na svakom koraku! Malobrojne rudarske porodice, koje su ostale tu da žive u uskim kaldrmisanim ulicama iz turskog doba, ulepšavaju sebi život mirisima i bojama iz saksija i starih lonaca.
Gotovo na svakom prozoru i u malim baštama ispred kuća, koje su se proslavile u seriji „Petrijin venac“, rudari nežnog srca i njihove supruge zasadili su cveće i tako „omekšali“ crnu prašinu koja dopire iz rudnika. Čak i ispred napuštenih kuća stoje dokazi da su nekada domaćini tu uživali u cveću.
Žene rudara oduvek su bile domaćice. Spremale su ručak, čuvale decu i kuću. Dok su sa brda iz Radničke ulice gledale dole na rudnik i strahovale da se ne začuje sirena za opasnost, gajile su cveće. I upravo cveće Senjskom Rudniku, koji je osnovan 1853. godine, daje lepotu i draž.
Možda vas zanima
Neposrednost tek stotinak stanovnika, a nekada ih je bilo 1.500 i više, velika je kao što je mrk i ugalj koji kopaju. Oči od prašine i teškog rada odmaraju upravo u cveću. Pogledajte našu galeriju fotografija sa detaljima o cveću iz rudarske prašine, kao doprinos da se ovo mesto ne zaboravi.
Foto: Biljana Nenković
Komentari